Volonterski kamp – Dan 10
Još jedno tmurno jutro osvanulo je za nad Spilambertom. Sunca nigde nije bilo, a tamni oblaci su se nizali jedni za drugim. Započela sam jutro kao i uvek, jedve se probudila, obukla se, obavila ličnu higijenu, doručkovala i krenula da radim. Jedino za šta sam zahvalna je to što se ja grejem u toplom unutra dok editujem slike koje ću da prebacim na kopjuter, a ne smrzavam se napolju kao ostali. Istina je da ovim slikama ni ne treba editovanje, a što se tiče prebacivanja mogu jednostavno da ostavim telefon pokraj kompjutera i slike će se prebaciti, ali to bi onda značilo da moram da idem da krečim kuću sa Lukom i ekipom, što definitivno nije jedna od opcija. I tako, uzela sam laptop Casa Overseas-a i pokušavala da se snadjem medju silnim Italijanskim slovima. Kada sam shvatila da ovo neće ići, odlučila sam da potražim pomoć. Svi su naporno radili, Frančeskina grupa je bila u zaostatku sa gradivom dece iz Šri Lanke, a Lukina grupa je bila u još većem zaostatku, domaćica Džozefina nije znala engleski, a Daniel je bio na poslu. U jednoj od kancelarija uočila sam jednu smedjokosu damu. Izgledala je kao andjeo i šta više dok je radila imala je andjeoski osmeh na licu. Odlučila sam da joj se obratim za pomoć. Pokucala sam na vrata njene kancelarije i upitala da li ima minut vremena, potvrdno je mahnula glavom, a onda sam joj objasnila svoj problem. Devojka je ustala i došla do biblioteke gde sam radila, sela je za laptop i postepeno mi objasnjavala šta i kako da radim. Ispostavilo se da je prilično jednostavno, kada znaš Italijanski naravno…Malo je sedela sa mnom i pričale smo, uglavnom se naš razgovor svodio na ovo mesto, ukućane i nas volontere. Uočila sam na njenom licu da je prilično zabrinuta i kao da je u nekakvoj žurbi, nije bilo teško povezati 2 i 2, imala je puno posla, a ipak je htela da ostane sa mnom i vidi da sam uspešno prebacila ove slike. Rekla sam joj da znam da ima puno posla i da ću se sama snaći na dalje, pored toga ove slike se možda prebace za 2 sata. Zagrlila me je i zahvalila mi se, nakon čega je otišla da radi.
„Izgleda da smo sada ovde samo ti i ja…“ – rekla sam kopjuteru, kao da se nalazim u nekom filmu i da imam publiku koja me gleda.
Pošto nisam smela da diram telefon dok se slike prebacuju, a prebacivanje je trajalo večno otišla sam po papir, olovku i knjigu Gioma Muso. Na papiru sam sastavila plan za dokumentarni film ovog mesta, nakon čega sam otvorila knjigu i sa užitkom čitala misterijozan zaplet. Moj mir i spokoj prekinut je kada sam čula nekog kako dolazi ka biblioteci. Imam po prilično dobar sluh, kada sam bila mala nisam volela da učim, zato bi umesto učenja upalila televizor i gledala ga, a kada bi neko iz moje porodice došao da me proveri, brzo bih ugasila tv. Naravno, nakon bilion štrecanja i straha da će me primetiti, navikla sam da pored onoga što radim, uvek osluškujem šta se sa strane dešava. Kada sam čula korake ka biblioteci, knjigu sam stavila na kolena, uvukla sam se za sto i navodno sam kucala nešto na kompjuteru. To je bio Luka, došao je da proveri kako mi ide. Pokazala sam mu papir sa planom za dokumentarni film i rekla sam mu da prebacujem neke slike i planiram još neka pitanja. Svidelo mu se kako radim, kako je brzo došao, tako je brzo i otišao. Moglo bi se reći da su sati brzo prolazili, radno vreme se završilo i slike su se prebacile, ručali smo i odmarali, nakon čega je na red došlo drugo radno vreme.
Ovome se nisam nadala, ali je nekako imalo logike. U ponedeljak smo propustili posao, tako da je taj propušten posao trebao da se nadoknadi, samo što umesto što sam sedela i pravila se da radim, ovog puta su me poveli sa sobom da krečim kuću, jer su bili u velikom zaostatku. I tako, navukla sam rukavice na ruke, uzela četkicu i počela sa krečenjem. To su bila najduža četiri sata u mome životu, isprljala sam odeću, ruke i kosu, htela sam da bacim onu četku i odem da se istuširam, ali to nije rešenje, tako sam krečila u tišini, Persival je bio sa mnom, tako da nije bilo toliko dosadno sa njim pored. Hteo je da mi pomogne, ali on je svakako imao već puno svog posla, samo mu je još i moj falio. Ali onda sam se setila nečega što može da bude game changer. U opisu za ovaj kamp pisalo je da ćemo ići u Modenu, u Modeni nismo bili, što znači da možemo da odemo sutra i taman da obavim finalni šoping da kada se vratim u Beograd, pokažem šta sam sve kupila. Ovde su roba i cene bile raj za moje oči, gledam po Frančeski, devojka nosi prelepu odeću, a kupila je za tako male pare. Onda sam kao struja škočila sa mesta na kome sam čučala i krečila zid i pitala Luku kada idemo u Modenu. Luka je bio skroz iznenadjen mojim pitanjem.
„Modenu?“ – upitao je opet, kao da me nije dobro čuo.
„Da, Modenu, u ugovoru piše da ćemo ići u Modenu,a nismo išli“
„Pa išli smo u Montesole“ -odgovorio mi je
Bila sam besna, na rubu da se rasplačem, pošto nisam imala drugi način da izrazim svoj bes. Pitala sam da odem do toaleta i tamo sam poludela. U ugovoru piše „poseta Bolonji i Modeni“, da je pisalo poseta malom selu znate kada bih došla ovde, na ovaj kamp? U besu sam pozvala mamu da joj se požalim na ono što mi se desilo. Mama mi je rekla da se smirim i da ih pitam da nas vode tamo, ako neće ona će da zove kompaniju za volontiranje u Srbiji da im kaže za situaciju. To me je smirilo. Toliko sam želela da posetim Modenu, da idem u šoping, kupim suvenire, slikam slike za blog, da imam dobar doživljaj, da vidim arhitekturu, a oni ovako postupaju…sramota.
Kada sam se vratila kod Luke, uradila sam baš kako mi je majka rekla, objasnila sam situaciju i pokazala mu dokaz preko svog telefona. On je rekao da završavamo sa poslom za par minuta i da će razgovarati sa Frančeskom.
Nakon posla, sedela sam sa Frančeskom i Persivalom i objašnjavala im moje ponašanje i šta su kamp lideri uradili, pošto su uočili da sam bila uzrujana. Trideset minuta je prošlo nakon večere i kamp lideri su doneli odluku da nas vode u Modenu, ali večeras.
Moja reakcija na to bila je još gora. Da nas vode u Modenu sada? Koliko nam vremena treba do tamo? Pored toga sada je pola devet, nema šanse da je išta otvoreno. I tako smo otišli u modenu, uzeli jednu sliku ispred crkve, otišli na sladoled i to je to. Ulice su bile mračne, a kamp lideri su non stop bili u nekoj žurbi da što pre vidimo crkvu, pojedemo sladoled i da se vratimo. Šta više, ni sladoled ne bi jeli da nisam rekla da mi se jede. Ovaj izlazak je njima predstavljao problem, zamalo su mi uništili veče, na sreću Daniel je pošao sa nama tako da sam imala društvo. On mi je pričao o Modeni, kako izgleda danju, šta sve ima u njoj, po čemu je Modena značajna. Kasnije smo krenuli na lične teme i dobro smo se nasmejali.
Volonterski kamp – Dan 11
Konačno nas je obasjalo lepo vreme, ne mogu reći da je sunce žarko sijalo, ali definitivno mogu reći da je bilo toplo i savršeno da obučem moju ne nošenu majcu na bratele. 10 dana na kampu je prošlo i već mi je sva odeća bila prljava, sada sam morala da se snalazim da nadjem nešto čisto, pogotovo na danasnji dan. Zašto je danas tako poseban dan pitate se? Pitala sam se i ja i pokajala sam se.
Nakon posla i ručka, rečeno nam je svima da se dobro okupamo, jer idemo na jedno posebno mesto. Bila sa, jako uzbudjena i odmah sam rezervisala kupatilo za sebe i Frančesku, da bi smo ušle prve i sredile se. Pomislila sam da sigurno idemo u grad i da verovatno imaju neki festival u centru, ili možda idemo na neku otmenu večeru sa nekim prijateljima domaćice Džozefine. Tako da ne možete zamisliti koji sam šok doživela kada nam je rečeno da idemo u hram Bude i da moramo da budemo čiste za tu priliku.
Okej, provera realnosti, nismo mogli da idemo i uživamo u Modeni, a možemo da idemo u hram Bude? Pored toga, gde su našli baš ovo od svega što su mogli da nadju.
Uzdahnula sam, hajde, daću priliku hramu Bude, neću da mu sudim pre vremena. Ko zna možda mi se svidi? Možda se zainteresujem za Budizam i odlučim da ga proučavam kada se vratim u Beograd. Nikad se ne zna.
U veoma kratkom periodu smo krenuli ka hramu. Voznja je trajala oko petnaestak minuta, za to vreme sam stavila slušalice u uši i posetila moj imaginarni svet, koji toliko dugo nisam posećivala. Uživala sam punih 15 minuta, sve dok nismo stigli do naše lokacije.
Mesto na koje smo došli bilo je kao regularna kuća spolja, u bašti je stajala statua bude i neki polukrug za koji ako ćemo iskreno nisam slušala čemu služi, niko nije. Bili smo preokupirani gledanjem male bebe mace kako se mota oko naših nogu i mazi se. Samo sam se molila da što pre završimo ovaj obilazak hrama i da jedemo. Zatim smo ušli u kuću, gde su se nalazile bezbroj soba sa Budom. Ušli smo u najveću od njih, 27 statua budi, crveni tepih, sa strane par jastučića i svuda po plafonu su visile zastavice. Kako sam kročila unutra, obuzela me je velika mučnina, osećala sam da nemam dovoljno kiseonika i glava mi je postala teška. Pokušala sam da stojim i slušam šta nam čovek priča o Budi, ali nije išlo, panika je rasla u meni kada sam osetila da mi polako glava pada. Nisam mogla nikome da se požalim, Persival je uživao u priči o Budizmu, koliko sam načula on nema veru, ali je davno hteo da udje u budizam, mada zbog nekih nedoumica je odustao od te ideje. Frančeska je bila zamišljena, u svom svetu. A da kažem kamp liderki ili kamp lideru, nije bila jedna od opcija, pomislili bi svašta, kao i na dan kada smo otišli u na žurku.
Predavanje je bilo gotovo, ne znam kada, ne znam ni koliko je trajalo, ali taman kada sam pojurila ka vratima kamp liderka me je zaustavila „Mila, moramo da obavimo molitvu“.
„Čekaj malo…Ja da se molim Budi? Ali ja sam Hrišćanka, pravoslavka, šta ja imam da se molim Budi? Poštujem to da je Buda i budizam nečije verovanje, poštujem i ljude koji su u budizmu. Ali ja sam samo hrišćanka i ne želim da imam išta sa drugim verama“
Nažalost, morala sam da budem na molitvi. Na fotelji sedeo je čovek koji je čitao molitvu, nama je svima dao isti konac, koji je i on držao da bi i na nas molitva došla, rekao je da zatvorimo oči i da se prepustimo molitvi. Noge su mi trnule, već u ovom trenutku mi je skroz ponestajalo vazduha, a glava mi je samo padala a stranu, dok mi je pred očima bilo mutno. Kroz celo telo me je hvatala jeza. Nije mi prijalo što se ovde nalazim.
Svako ima pravo da veruje u šta želi, neki imaju po više vera, neki jednu ili dve, neki ne veruju ni u šta i to je okej. Svako ima svoje mišljenje i slobodu verovanja. Ja verujem u Isusa Hrista, i verovanje u bilo koju drugu veru ili drugog boga je za mene kao izdaja moje vere. To uglavnom nije tako kod Hrišćana, niti je iko rekao da ne smemo da budemo u drugoj veri, ali ipak ja sam sebi ovako zacrtala.
Nakon molitve, i detaljnog obilaženja hrama, slušanja njihovih himni… izašli smo napolje da jedemo, kada sam sela za sto i videla hranu, tako me je strašna mučnina uhvatila i samo što nisam bacila peglu. Brzo sam otrčala do toaleta i neko vreme provela u njemu dok se nisam smirila.
Sva bleda, izmorena i istresirana, sela sam za sto, ali zato je na njemu bio moj meni. Riblje kuglice, tortilja i povrće baš onakvo kakvo ja volim da jedem. Uživala sam u svakom zalogaju. Jela sam i jela, sve dok nije sve nestalo iz glavnog tanjira. Onda smo dobili puding i sladoled, odjednom mi se svidja što smo došli ovde, hrana je bila super. Nisam imala sa kime da pričam, ali sve dok sam imala da jedem, ništa drugo nije bilo važno.
Čekala sam 40 minuta nakon večere da se svi ispričaju, u medjuvremenu samo što nisam zaspala za stolom. Nakon tih lepih 40 minuta, krenuli smo kući, vratili smo se brže nego što smo došli. Odmah sam se presvukla u pidžamu, srušila sam se na krevet i zaspala.
