Volonterski Kamp – Dan 8

Konačno je počela druga nedelja, ujedno i zadnja nedelja na kampu. Više se ni ne radujem tome što ću za samo šest dana otići kući, pored sebe imam Frančesku, Persivala, Daniela, Nenu, njenog sina Luku i još par ukućana sa kojima sam se toliko dobro združila da je sada greota da samo odem i zaboravim na njih. Po prvi put se budim i razmišljam “Kada svemu bude bio kraj, da li će biti nastavka?”, kada udjem u autobus za Beograd, da li ću izgubiti kontakt sa ljudima koji su mi se toliko vezali za srce? Da li prijateljstvo može da se održi preko telefona? Dok sam obavljala svoju jutarnju rutinu, razmišljala sam o proteklih nedelju dana. Ne mogu više da zamislim jutro da se budim i da ne vidim Frančeskino uspavano lice i čujem njeno slatko italijansko “Dobro jutro”, ne mogu da zamislim da više ne čujem Persivalov glas u bilo kakvom smislu, ne mogu više da pomislim na to da više neću osetiti Nenin majčinski zagljaj i Lukinu bratsku ljubav. Teško mi je.

Dan je tmuran, kao i moje raspoloženje. Plašim se šta će mi sutra doneti bez ovih ljudi. Sedam za sto i nemo posmatram svakog pojedinačno. Ovo nam je prvo jutro bez Alexandra i stršno je mirno. Meni ne nedostaje, ali se poprilično primećuje praznina za stolom. I ako je Aleksandro bio loš prema meni, on je bio taj koji je držao atmosferu visokom, nalazio bi zajednički jezik i za francuskinje i za italijane, za sve, sem za mene. Ovo jutro svi smo ćutali.

Ponedeljak je, trebali bi da krenemo sa poslom, ali kamp lideri su odlučili da nas ipak odvedu u jedno malo mesto zvano Montesole. Po njihovim rečima, tamo ćemo ostati čitav dan i imaćemo neke aktivnosti. Što se mene tiče, nije mi smetalo, ali mi je samo jedno bilo u mislima: u ugovoru je bilo rečeno da ćemo ići u Bolonju i Modenu, a ne u Montesole…Ako sada idemo u Montesole, kada ćemo ići u Modenu, ako već u subotu idemo nazad svojim kućama. Ali ta misao je brzo prošla, jer smo morali da se spakujemo i krenemo.

Sat vremena nam je trebalo do tamo kolima. Kao i uvek, išla sam u Fančeskinim kolima, gde smo bili kamp liderka Frančeska, moja drugarica Frančeska, Persival i ja. Frančeske su sedele na prednjim sedištima, dok smo Persival i ja bili na zadnjim. Da bih ubila dosadu, koja je iz minuta u minut bila sve veća, dala sam jednu slušalicu Persivalu i zajedno smo slušali moju play listu i komentarisali pesme. Najjači i najsmešniji utisak je na njega ostavila moja play lista “Ladies of Rap i Princess Rap Battle”, njih možete odgledati na youtube-u, devojke su kako bi danasnje generacije rekle “Bomba!”

Nakon duge vožnje kolima, konačno smo stigli do jedne kuće. Kuća je izgledala pristojno, bila je velika, ali ničeg nije bilo oko nje sem prirode. Ubrzo smo ušli u kuću gde nas je sačekala jedna ljupka dama. Dama je imala oko 35 godina, visoka, malo punija, sa savršenom narandzastom kosom i kristalnim zelenim očima. Ona nas je odvela u jednu prostoriju punu stolica, gde smo se smestili i počeli sa upoznavanjem. Upoznavali smo se tako što bi rekli svoje ime, drzavu i onda bi smo uzeli prvo slovo našeg imena i našli rečenicu koja nas opisuje. Niko se nije javio kao dobrovoljac, tako da sam ja odlučila da se predstavim prva. “Hi! My name is Mila and I am from Serbia. It is so nice to meet you! And yea, the word that describes me is Magical”. Još od malena sam živela u nekom svom svetu punom magije i prelepih bajki, tako i dan danas živim u tom istom svetu. Tako su jedan po jedan se svi predstavljali, dok se nismo upoznali sa ljupkom damom. Onda je počela istorijska lekcija o dešavanjima u Montesole. U jednom trenu nas je pitala šta je prvo na šta pomislimo kada je u pitanju rat i iz mene je odmah izletelo “Izdaja”, nakon toga sam dodala još par stavki, ali ova prva je mnogo zainteresovala ženu koja nam je pričala lekciju. Zelela sam da slušam predavanje, ali nisam mogla da ignorišem orkestar u mom stomaku koji nikako nije hteo da zaustavi svoju kompoziciju. Doručkovala sam samo mleko i 2 keksića, tako da sam bila ekstra gladna. Gledala sam u svoj stomak i samo se molila da malo stiša tu oluju u stomaku, jer kako je oluja počela, samo par minuta su me delila do totalne vremenske nepogode. Na moju sreću, nakon dugih 30 minuta priče o tragicnim dogadjajima  i ovom mestu, konačno smo se uputili ka drugoj lokaciji. U medjuvremenu, kamp lider Luka nam je kupio neke grickalice i u životu nisam bila srećnija što vidim hranu ispred sebe.

Naša druga lokacija bila je na sred puta, izmedju 2 jako značajne planine. Znala bih kako se zovu da nisam u sebi vredjala kamp lidere što umesto da me odvedu u Modenu i u verovatno nezaboravan šoping, oni su me doveli na neku planinu, u nekoj šumadiji, punoj komaraca i buba i još gore, mesto puno istorijskih dogadjaja iz kog neću moći da odem za najmanje dva do tri sata. Nikada nisam volela ekskurzije i školske izlete, razlog je bio jednostavan, nisam volela da slušam istorijske dogadjaje. Kada god bi došli na neko istorijsko mesto, tu bi uglavnom bio vodič koji bi automatski pričao sve što je pročitao sa google-a ili iz neke knjige. To bi uglavnom bila duga i beskonačna priča puna čudnih izraza, komplikovanih rečenica, puna informacija i dogadjaja, a sve pričano jednim tonalitetom, bez zaustavljanja, kao da si dao malom detetu da ti pročita lektiru, pa ju je dete čitalo čisto da bi završilo sa time i izašlo napolje. Predavanja nikad nisu bila dobra, u početku sam pokušavala da saslušam tudja predavanja, ali nakon 10 minuta shvatila bih da ništa nisam zapamtila šta je vodič rekao i ako bih ga pazljivo slušala, na kraju više nisam slušala predavanja, vreme bih ispunjavala odlutavši u moj svet ili vredjanjem profesora koji su me doveli ovde.

Vreme je brzo prošlo kako sam u sebi zamišljala šta bih sve rekla kamp liderima i dok sam trepnula priča je bila gotova i već smo bili u kolima na putu na našu treću destinaciju. Da bi smo došli do nje, trebalo je da predjemo veliku krivudavu uzbrdicu. Persival se nije osećao najbolje, tako da sam bila previše preokupirana njime da bih videla šta će nas upravo snaći. U jednom trenutku sam osetila jako kočenje kola i Persival i ja smo zamalo izleteli kroz prednje sedište. Kada smo digli pogled tu su bila druga kola koja je vozio jedan mlad čovek. Kamp liderka i on su se za milimetar zaobišli, da su ukočili sekund kasnije, verovatno bi smo se sada svi nalazili u bolnici ili još gore, pali bi smo niz liticu i poginuli. Očekivala sam da će oba dvoje izaći i početi sa svadjom, ali sasvim suprotno, oni su se izvinili jedno drugom, pročaskali i nastavili dalje. Tu sam uočila jednu znatnu razliku izmedju Srba i Italijana. Da se ovo desilo u Srbiji i da su svi Srbi u kolima, verovatno bi razmenjivali punih pet minuta odvratne reči jedno drugom, a ovde u Italiji su se nakon svega nesmejali i ispričali. Da li je moguće?

Kada smo došli na 3 destinaciju, seli smo na pod i dobili papire gde ćemo pratiti priču koju će nam ova žena ispričati. Ne znam zašto, ali tekst mi je prilično privukao pažnju i dok nam je žena čitala priču, ja sam slušala.

Priča je bila istinita, nju je napisala jedna devojka koja je preživela napad na njeno selo. Mesto na kome smo sedeli bilo je zapravo mesto gde se to selo nalazilo. Sve je bilo normalno, sve dok jednog podneva nisu došle vesti da će sutradan doći neprijatelji. Da bi žene zaštitile svoje muževe spremile su ih da pobegnu u šumu. Mislile su da neprijatelji samo traže muškarce, ali pogrešile su. Sutradan kada su neprijatelji zaključali su sve porodice u njihove kuhinje i onda su bacali bombe unutra, nakon čega bi svi bili mrtvi. Mali broj njih se spasao tako što je dan pre otišlo u crkvu u nadi da neprijatelji neće napasti sveto mesto, ali nisu bili u pravu. Neprijatelji su prvo čekali pred crkvom dok nisu odlučili da preduzmu stvari u svoje ruke i bacaju bombe unutra. Panika medju ljudima se digla i kako su izlazili u panici, tako su ih neprijatelji hvatali i redjali u vrstu pretevši im smrću. Nakon kratkog marša od 5 minuta došli su do jedne tačke, gde su ih sve poredjali. Devojka koja je pisala priču je iz te crkve dovedena do te tačke, ali nakon što je videla krv na svojim rukama, pomislila je da je upucana ili ranjena i od straha se onesvestila. Baš kada se ona onesvetila neprijatelji su bacili bombe i skoro svi koji su bili tamo su umrli. Ali to nije kraj priče. Devojku je probudi majčin glas, majka ju je dozivala da se probudi. Kada se probudila, shvatila je da nije ranjena i da se onesvetila, ali majka joj je bila u jako lošem stanju, ostala je bez nogu i verovatno su joj to bili poslednji trenutci života. Tu je bila i njena sestra ili nećšaka, sada tačno ne mogu da se setim ko je to bio, koja je prošla sa manjim povredama. Devojka je otišla da potraži pomoć, ali nikog nije našla. Kada se vratila majka joj je umrla. Uhvatila je svoju sestru/nećaku (zaista se izvinjavam što ne znam ko je to tačno bio) i uputila se ka šumi. Znala je da će se neprijatelji vratiti i morala je da nadje način da pobegne. Svaki put kada bi čule šum, ona i njena sestra bi se sakrile. Kada je pao mrak, nalazile su se u šumi i ugledale su njihovog oca koji se krio iz jednog žbuna. Ispričao im je da je video neprijatelje kako bombarduju još jedno selo. I tako su ta devojka i njena sestra išle peške od Montesole do Bolonje gde su zatražile pomoć u bolnici.

Nakon svega što se desilo, kada su stigle u Bolonju, devojka je odlučila sve da zapiše i tako danas imamo ovaj podatak o ovom dogadjaju. Pored toga, ta devojka je još uvek živa! Samo što više nije devojka, već baka, koja se srećno udala i rodila mnogo dece i sada svoju starost provodi spokojno sa svojim mužem, decom i unucima.

Pored ove priče, naš vodič nam je postavljao dosta pitanja za koja smo trebali dobro da se zamislimo da bi smo dali odgovor . Po prvi put u mom životu, uživala sam u ovoj jednodnevnoj ekskurziji i u svim pričama. Ova žena nije pričala ovaj dogadjaj kao istorijski dogadjaj, već kao priču, pored toga nam je postavljala dosta pitanja koja su bila vezana za priču, tako da smo morali dobro da je čujemo i analiziramo. Kada bi samo svi vodiči bili ovakvi, a ne kao google roboti. Kamo sreće…

Nakon ove priče, vratili smo se u kuću te žene i rekla nam je da sačekamo malo u pridzemlju, dok ona spremi aktivnosti napolju i na spratu. Naša kamp liderka je rekla da možemo da budemo na telefonima dok se ona ne vrati. Ja uglavnom ne volim da budem na telefonu dok sam sa drštvom, ali su svi pričali na Italijanskom i Francuskom, tako da nisam mogla da se priključim razgovoru, zato sam izvadila svoj telefon i stavila slušalice u uši da se malo odmorim od tragične priče koju sam čula pre samo par minuta. Moj mir prekinula je Anisa “Mila don’t use phone!!!”, blago je reći da se izdrala na mene. Bila sam iznenadjena njenom reakcijom, posebno zato što je prvenstveno ona ta koja je stalno za telefonom i kada treba i kada ne treba, pored svega kamp liderka je odobrila da budemo na telefonu, kakav problem ona ima sa mnom? Odgovorila sam joj da ću da slušam muziku na šta je ona skroz poludela i ironičnim tonom, verovatno me imitirajući na francuskom, pričala je nešto sa njenom dragom drugaricom Rome. Ali sam odlučila da ih ignorišem, to je uvek bilo najjače oružije protiv ljudi koje me ne vole.

Nakon jedne pesme, bili smo pozvani napolje na prvu igru, igra se igrala tako što smo imali kutiju i flašicu u krugu, dobili smo konopce i morali smo da sipamo vodu u kutiju, bez da predjemo liniju kruga koja je bila poprilično velika. Da bi smo to uradili, trebao mnam je dobar plan. Imala sam jedan plan na umu, ali Anisa mi nije dozvolila da dodjem do reči, nakon čega nisam ni htela više da sudelujem u igri. Anisini planovi su propali, a znala je da ja imam jedan, kada me je pitala da im kazem, rekla sam da neću i da se snadju. Ostatak igre provela sam stajući i gledajući ih kako se muče da sipaju vodu u kutiju. Kamp lideri su izgledali ljuto, mada nije kao da su me voleli. Luka doduše jeste, voleo me je i bila sam mu simpatična, ali Frančeska me je mrzela još od prvog dana i uvek bi mi nalazila manu. Nije mi davala meso, nikada mi nije dopuštala da budem sama sa momcima i ako je to bilo dozvoljeno u svakom kampu i za svakog je bilo dozvoljeno sem za mene, nije mi bilo dozvoljeno da idem do toaleta tokom jela,a drugima je bilo dozvoljeno, dok su svi mogli da pustaju svoju muziku, ja nikad svoju nisam mogla da pustam, čak nisam ni na slušalice mogla da je slušam, dok su drugi mogli, pokušala je da izbaci Persivala jer je viddela da smo se zbližili, pokušala je da me natera da priznam da sam uzimala alkohol ili nešto drugo, kada mi je pozlilo na žurci. Kamp liderka Frančeska me nikad nije volela, ali predpostavljam da je morala da me trpi jer na kraju krajeva, ukoliko se budem žalila na nju ne bi mogla da bude kamp lider više. Tako smo se jedino slagale.

Nakon ove igre i gomilu napada od strane Anise, smo igrali drugu igru koja je imala veze sa crtanjem. Već prvog dana na kampu su videli da znam divno da crtam kada smo igrali igru sličnu ovoj, tako da su se sada svi trudili da igraju sa mnom.

Igra je trajala oko dvadesetak minuta, svi su bili impresionirani mojim crtežima, konačno je nešto išlo kako treba! Što se tiče Anise, od tog momenta potpisale smo neprijateljsku potvrdu i više nismo bile prijateljice. Nisam znala šta se sa mnom dešava, jer do juče je bila mila i grada…a sada se skroz promenila. Ali sam ubrzo shvatila o čemu se radi. Aleksandro mrzi moju državu, ali mi nikad nije mogao ništa jer zna kako bi prošao za uznemiravanje devojke. Ali prošlu noć, Aleksandro i Anisa su se iskrali iz soba i pre nego je otišao pričali su. U priči je verovatno nešto rekao o meni i Anisa se skroz promenila. Jer do pre razgovora sa njim bila mi je poput sestre, a momenta kada sam se probudila dočekala me je samo hladna atmosfera izmedju nas. Aleksandrov plan je bio remek delo, on je otišao, ali iza sebe ostavio je devojku koja može da me proganja do kraja kampa i da joj ne bude ništa, jer ukoliko bi me on napao bio bi izbačen iz kampa jer je muško i napada pripadnicu slabijeg pola, a ako bi se žensko i žensko napale, to bi bilo normalno i ne bi bilo problema.

Pozdravili smo se sa našim vodičem i otišli smo da jedemo u jednom velikom restoranu nedaleko od lokacija na kojima smo bili. Bila sam presrećna, jer za ručak smo imali MESO! Uživala sam u svakom zalogaju i u ostatku dana. Posle ručka, smo se malo ležali u travi i družili se, a potom smo otišli kući i ostatak dana nam je bio slobodan!