VOLONTERSKI KAMP
– Mladi Istraživali Srbije – IBO –
Nakon 20 dana provedenih u Italiji, konačno, sedim u svojoj maloj sobi, za svojim laptop-om i tapkam tastaturu u nameri da se vratim regularnom pisanju bloga.
No, uočavam znatnu promenu u meni, osećaj je jako čudan, neopisiv. 20 dana u Italiji, 13 dana volontiranja i života u kući sa 8 Italijana različitog raspona godina, 6 volontera iz različitih država i 2 kamp lidera iz Italije.
Upoznavanje nove kulture, upoznavanje novog mesta, novih običaja, novih ljudi njihovog načina razmišljanja i vidjena na svet nateralo me je da se svesno ili ne svesno promenim – na bolje, bogatije.
Sećam se prvog dana kada sam sišla na stanicu Kastel Franko Emilija sa majkom i sestrom i ugledala dvoje ljudi godina oko 25-35, i jednog mladića oko 17 godina, kako drže natpis “Welcome Mila & Alexandro”. Bila sam toliko uzbuđena, da sam bez okretanja pošla za njima na lokaciju gde ću od tog momenta provoditi svih 13 dana upoznavajući se sa meni nepoznatim spoljašnjim svetom.
Što smo bliže bili našoj glavnoj lokaciji, bila sam sve zbunjenija, sedište uz sedište sa 3 Italijana, okružena prirodom i nekim starim raspalim kućama, pitala sam se da li sam napravila ispravnu odluku došavši ovde – u Spilamberto. Dolazak na našu lokaciju nije bio nimalo lak, hiljadu pitanja u mojoj glavi, nijedan odgovor, čudjena i zaprepašćenje novih stvari koje sam videla ostavila su me bez i jedne reči.
Dočekana od strane meni nepoznatih ukućana u kući totalno drugačijoj od zamišljenje, kući punoj sitnica, neobičnih suvenira, starih predmeta, gomilom soba i ćoškovima sa paucima svake moguće vrste. Dovedena sam do sobe u kojoj ću boraviti sa 4 devojke – 2 Francuskinje i 2 Italijanke, prva stvar koju sam očila je dvospratni krevet, čudnog oblika, čudnog izgleda, krevet koji samo sadrži šipke i dušek, moja zaprepašćenost nije trajala dugo, jer baš u tom trenutku su mi prišle 2 devojke, veoma specifičnih crta lica, nije mi trebalo dugo da shvatim da su to 2 Francuskinje koje mi je kampliderka spomenula u automobilu. Slabo si pričale engleski, ali samo jedan osmeh i ” Bonjour ” je bilo dovoljno za mene da razumem da su prijateljski nastrojene. To je bio moj mali tračak svetla, moje prvo upoznavanje, moje novo poznanstvo. Razmenile smo par reči, koliko smo mogle da se sporazumemo i legla sam na neudoban krevet mislivši ko li će sve doći? Da li ću se ovde znaći? Ovog puta moja večita pratnja, moji roditelji, nisu bili kraj mene, ovog puta niko koga mogu nazvati mojim nije bio sa mnom. Nije prošlo dugo, nakon otprilike 30 minuta koji su se činili kao 5 najmanje, u sobu je ušla nova devojka, Italijanka. I nju je kamp liderka spomenula u kolima, ali nisam toliko obraćala pažnju na nju, kroz filmove koje sam gledala o Italijanima i kroz ljude iz Italije koje pratim na instagramu, makar ženskog roda, uvek su bile lude, tako da mi je cilj bio sa se držim što dalje od nje i mogućih nevolja. Devojka je bila mršava, bleda, izbuljenih očiju, blagog osmeha i povučenog stava. Pozdravila sam je čisto iz kulture, nakon čega sam legla natrag u krevet i gledala je kako smesta svoj kofer i ranac pored njenog novog kreveta. U jednom momentu mi je za oko zapalo nešto malo šareno na njenom rancu, bedž, preciznije anime bedž. Moja velika ljubav prema anime-ima je bila jača od mog razuma i bez razmišljanja sam iskočila iz kreveta i rekla ime anime bežda “Yuri On Ice!”. Oči anime fana, sjane, kristalne, pune radosti i ushićenja rodile su se u očima Italijanke, i tako je počela naša konverzacija.

Taman smo utonule u priču bez kraja kada je naša kamp liderka ušla u sobu i rekla da je vreme da se svi upoznamo. Ispravila sam odeću koja je bila sva gužvava od ležanja, namestila frizuru i napravila jednostavnu pundjicu, stavila blag osmeh na lice koji je prikazivao samopouzdanje, ali i u isto vreme mir. Izašli smo napolje, uzeli stolice i seli. Sa moje desne strane nalazile su se Francuskinje Anissa i Rome, odmah do njih sedela je naša kamp liderka Francesca (Frančeska), do nje sedeo je mladić koji je sa nama bio na stanici i u automobilu, Alexandro, on je takodje Italijan. Pored Alexandra bilo je meni nepoznato lice, takodje mladić koji je izgledao malo starije od svih nas, jasne crte lica, specifičan pogled, tamno braon oči poput crne čokolade, njegovo ime je Persival. Pored Persivala sedeo je naš 2 kamp lider, Luka, njega sam već malo upoznala tokom vožnje u automobilu i sve što sam mogla da shvatim je da je lik skroz lud na neki njegov pozitivan način, ili je lud ili jednostavno voli da se zabavlja. I zadnja, ali ne i najmanje vredna Frančeska, Italijanka sa kojom se nisam znala ni 30 minuta a već sam pričala sa njom kao da je poznajem ceo svoj život.

Upoznavanje je počelo tako što smo klupo vunice bacali jednom drugom i pravili mrežu prijateljstva. Ko god bi uhvatio klupko morao bi da kaze po jednu stvar o sebi da bi ga bolje upoznali.
Igra je trajala oko pola sata, koja su se činila kao 10minuta. Nije bilo bas zabavno, mnogima je cak bilo i ne prijatno, sa obzirom da je ovo prvi put da se vidimo u zivotu i sada magicno trebamo da uspostavimo dobar kontakt jedni sa drugima, toliko dobar kontakt da bi smo ucinili sve jedni za druge. Po recima ljudi koji su vec bili na kampovima ovo prijateljstvo ce biti neraskidivo, jedno od najlepsih prijateljstva i na kraju kampa rastajanje ce da bude bolno, toliko da će mi suze krenuti kada budem shvatila da je kraj i da moram da napustim ljude sa kojima sam delila isti krov, trpezu, sobu… No nisam mogla da razumem kako za samo 2 nedelje ja mogu da uspostavim sve ovo od navedenog i sve ono sto nisam navela. Kako je klupko kruzio tako su moje misli bile u opstem haosu, ali drzala sam se dostojanstveno i svaki put kada bi klupko zavrsio u mojim rukama dobrim vokabularom i neznim pokretima ruku bi odgovorila na zadato pitanje i rekla nesto o sebi, kao prava dama. Kamplideri nisu hteli da nas forsiraju da radimo nesto tesko prvog dana, pa su nam dali slobodno vreme za odmor, koje sam licno iskoristila da se sprijateljim sa devojkama. Igrale smo razne igrice i pricale smo neke dozivljaje iz zivota, sve dok se nije smračilo.
20h, vreme za večeru, svi gladni ali hrana se ne dira dok svi ne sednu za sto i ne čuje se čuveno “Bona appetit”, večera je ista kao i ručak, a ručak je bio PASTA! Koja će me proganjati 13 narednih dana o kojima vam pišem uskoro! Do tada uzivajte u letnjem raspustu i vidjamo se uskoro 😉