Šta vama prvo padne na pamet kada čujete naziv “Psiholog”? Ne znam za vas, ali meni prvo što padne na pamet jeste ludnica, i ako generalno psiholog apsoultno nema veze sa ludnicom.

Sećam se prvog puta kada sam mami rekla da želim da idem kod psihologa, njena reakcija je bila “Šta će tebi psiholog” i svaki put psiholog bi sa bilo čije strane bio predstavljan kao dokotor za osobe koje su malo fiju fiju, kako bi moji prijatelji rekli. Mada, da vam kažem iskreno, ići kod psihologa može da vam reši tonu problema koje imate i šta više uči vas da živite u miru i harmoniji.

U predhodnom postu diskutovali smo o temi “Kako preboleti bivšeg momka nakon gadnog raskida” i u zadnjem savetu stoji odlazak kod psihologa. Sada, kako bih vam olakšala i malo približila situaciju zašto se ide kod psihologa i kako je tamo, odlučila sam da vam napišem post na ovu temu. Nadam se da će vam biti od koristi 🙂

KADA TREBATE OTIĆI KOD PSIHOLOGA?

Prvo pitanje koje se postavlja jeste kada trebate otići kod psihologa?

Kod psihologa možete ići u bilo kom uzrastu, bilo da imate 10 ili 60 godina. Svako od nas ima neki problem i problemi u našim životima konstantno dolaze i mi moramo da naučimo da se borimo sa njima. Ali nekada pojaviće se taj period kada više ne možemo naći rešenje za naše probleme i kada smo pod tolikim stresom da polako padamo u neku depresiju i sve što sam se radi jeste da nam se leži i spava.

Svakome od nas treba psiholog, ako ćemo da budemo iskreni, ne zato što smo ‘ćaknuti’, već zato što smo ljudi i imamo probleme.

Odlazak kod psihologa ne znači da smo mi slabi i da nam treba nečija pomoć da izadjemo iz problema. Odlazak kod psihologa znači da smo mi dovoljno jaki i spremni da se suočimo sa tim problemom i pokažemo ko je gazda.

Kod psihologa možete otići za bilo koji problem…

  • Nedostatak koncentacije
  • Nesanica
  • Strahovi
  • Traume
  • Problemi u školi
  • Problemi na poslu
  • Problemi u porodici
  • Problemi oko ne željene trudnoće
  • Problemi vezani za nasilje (psihičko, fizičko, seksualno)
  • Problemi sa prijateljima
  • Problemi sa ljudima danas
  • Problemi ukoliko se iznerviramo brzo
  • Problemi sa ljubomorom
  • Zavisnost od alkohola, cigara, droge
  • Problemi u vezi
  • Problemi sa pronalaženjem prijatelja

I tako dalje i tako dalje. Kakav god problem imali, veliki ili mali, psiholog je tu da vam pomogne i generalno kod psihologa ne postoji “veliki i mali problem”, kod njega kakav god da je, problem je problem i potrudiće se da vam pomognu.

KAKO IZGLEDA ODLAZAK KOD PSIHOLOGA?

Dobro i pažljivo izaberite kod kog psihologa želite da idete, jer kao i uvek postoje dobri i loši psiholozi. Izaberite onog psihologa koji vama prija i koji vas motiviše. Možda vaš prvi psiholog bude najbolji psiholog, možda ne, ukoliko nije, potražite nekog drugog.

Psiholog kod koga idete može biti privatan ili državan. Ja više volim privane psihologe, mada ima i državnih koji su veoma dobri.

Što se tiče dece i tinejdžera u osnovnim i srednjim školama, ne preporučujem dolazak kod školskog psihologa. Školski psiholog u 95% škola, ukoliko imate neki problem javi će vašim roditeljima ili nekim profesorima. Zato vam savetujete da se sa vašim doktorom konsutujete oko psihologa u državnim bolnicama.

DA LI ĆE PSIHOLOG ODATI VAŠE TAJNE?

Često dobijam pitanja od tinejdžera koja glase “Ukoliko krenem kod psihologa i kažem mu za svoje probleme, hoće li ih reći mojim roditeljima ili nekome?” i moj odgovor je ne. Državni i privatni psiholozi strogo čuvaju tajne koje ste im rekli i pokušavaju kroz priču sa vama da vam pomognu da prodjete kroz težan period u kome se nalazite. Oni neće obavestiti ni vaše roditelje, ni socijalnu službu (ukoliko doživljavate neko više nasilje), ni vašu školu.

Psiholzi će kroz razgovor i igre vama pomoći da nadjete sebe u celoj toj priči, a zatim predjete preko svih problema.

PROCEDURA KOD PSIHOLOGA

Kod psihologa se ne ide samo jednom da bi ste rešili jedan svoj problem. Kod psihologa kada odete, morate da budete spremni da ispričate svoju životnu priču ako treba.

Pre svega kada dodjete kod njega će te se predstaviti i onda će vas on pitati da opišete sebe, da mu pričate malo o porodici, odnosima sa prijateljima i slično.

Prvih par razgovora psiholog upoznaje vas i vašu istoriju, a onda polako prelazite na jedan po jedan problem koji imate.

Jako dobra stvar kod psihologa jeste ta što se u većini slučajeva oni ne predstavljaju kao vaši psiholozi, već vaši prijatelji.

MOJE ISKUSTVO SA PSIHOLOZIMA

STORYTIME

Ja nikada nisam imala nekih velikih problema. Rodjena sam u savršenoj porodici koja me voli i koja mi je pružila predivan život. Uvek sam imala i idalje imam ljubav i pažnju svih iz moje porodice, tu je i večita podrška i veoma poučne lekcije bez kojih ne znam gde bih se sada nalazila. Moj porodični život je jednom rečju SAVRŠEN, moja karijera kao blogerka je SAVRŠENA, bavim se stvarima koje volim i volim da idem u svoju školu. Jedini problem koji sam nekada imala jesu prijatelji i današnje generacije. Kada sam otišla kod psihologa imala sam 15 godina i tada se ova priča dogodila.

U osnovnoj školi od trećeg razreda bila sam žrtva vršnjačkog nasilja. Nasilje nikada nije bilo fizičko, ali je zato bilo brutalno psihičko. Već od trećeg razreda, što je oko 8-9 godina, deca su o meni govorila stvari kakve nisam ni znala da postoje. Govorila su kako sam zaprošena, kako ne vodim ličnu higijenu, kako se nikada ne kupam i slično. To sada sedamnaestogodišnjoj meni apsolutno ne bi bio problem, ali detetu koje je tada imalo samo 8 godina i koje je i dalje verovalo da Deda Mraz postoji je ovo bio pakao. Do šestog razreda niko se nije družio sa mnom, u šestom je već krenulo jače nasilje, kao na primer ja ništa ne uradim, a budem poslata kod psihologa za ko zna kakvu laž koju su smišljale popularne devojke. Jednoj devojci je majka bila profesorka u školi, i posto joj je ćerka (jedna od nasilnica) ispriča bog zna šta, nisam bila voljena od strane profesora i tako sam do kraja osnovne bila sama. Srednja škola je bila novi početak za mene i sve sam uradila da se uklopim.

Na moju sreću imala sam podršku moje prodice i jedine prijateljice koje imam Lene. Koju sam inače upoznala na moru i ispostavilo se da živimo u istom gradu i da su nam stanovi veoma blizu!

U srednjoj školi prva godina je bila pravi tornado po svakom pitanju. Naravno, svako je pokušavao da se pokaže da je faca tako da ih je bilo raznih! Na moju sreću, niko nije vršio neko fizičko ili psihičko nasilje nad bilo kim, tako da je to bio jedan veliki plus. Ali su me strasno nervirali tračevi u odeljenju, pušači, tinejdžeri koji se drogiraju (na svu sreću to je bila laž),…Glavna tema bila je: popularnost, rijaliti, žurke, markirana odeća i gušili su me svi.

Ja volim da je sve oko mene normalno, da su razgovori normalni, da su ljudi normali, da je mir, tišina, harmonija, a ovo je bila jedna raspala banda, od koje sam počela da šizim. Živci su mi se na minimum skratili i postala sam ko tempirana bomba, napravi pogrešan korak pući ću ili u suze ili u svadju, što je za mene bio nepoznat pojam.

Kukala sam roditeljima i baki da me vode kod psihologa jer je pritisak bio previše. Osećala sam nered u glavi, jedan veliki teret, mozak me je boleo i znala sam da se rasplačem bez i kakvog razloga.

Da li mi se jednostavno sve skupilo? Ne znam. Ali znam da mi je baka našla jednog savršenog psihologa, preko veze.

To je bila jedna mlada žena koja radi u jednoj osnovnoj školi kao psiholog. Ona je do te mere bila ljubazna kada sam je upoznala, do te mere se postavila kao najbolja drugarica da je to neverovatno! Ja sam izneverovala! Oduvek sam mislila da su psiholozi ljudi koji će me staviti na stolicu i psepitivati sve o mom životu, kao da sam počinila ubistvo.

Prvo sam joj ispričala neke osnovne stvari o meni, a nešto kasnije smo se bacile na moj problem.

Našla je tako kreativan način da me sprijatelji sa svima, da sam ponovo ostala bez teksta. Napravile smo sveskicu o svakome iz mog odeljenja i onda smo proučavale svakoga pojedinačno i tražile smo put kako da nadjem zajednički jezik sa njima.

Posle svake terapije, ja sam izlazila kao nova osoba, osećala sam se slobodno, teret koji sam imala je spao sa mene.

Danas mogu reći da imam tonu prijatelja uz sebe, moje odeljenje se smirilo i sada smo kao braća i sestre, imam i priajtelje iz drugih odeljenja. prijatelje iz komšiluka, prijatelje online, prijatelje iz drugih država….

Ja sam išla kod psihologa i ne stidim se to da kažem. Odlazak kod psihologa nije značio da sam luda, već da želim da postanem jača nego što sam sad.

Ja sam išla kod psihologa zbog problema koji nije bio toliko velik, ali naravno psiholog će uvek biti tu da vam pomogne oko bilo čega! Zato nemojte da se bojite da odete i obratite se za pomoć.

Kao što sam rekla, svakome od nas je potreban psiholog i oko vas se nalazi više osoba nego što ste mislili koje zapravo idu ili su bile kod psihologa.

P.S. Ne zaboravite da posetite moje najnovije objave: