Nije prošlo dugo od kada sam ušla u autobus i napustila autobusku stanicu i za sobom ostavila ljude koje sam upoznala. Gledam kroz prozor u prelep grad Bolonju i razmišljam „Italijo, moja Italijo…šta mi uradi?“. Od kako sam ušla u autobus i smestila se gledam u prazno sedište pored mene i osećam se čudno. Meni nepoznat osećaj budi se u meni i ako želite da me pitate da vam kažem šta sam osetila, bogami ne bih znala da opišem. Osećaj je bio malo neprijatan, bolan, ali dominantan i zadovoljavajući u isto vreme. Teško je opisati, ali kao da su mi se baš u tom momentu svi vidici otvorili. Dok sam bila na kampu nisam mogla da uočim ove promene, ali sada kako vidim sebe koja sam do juče držala mamu i baku za nogavicu i nikada se ne usudjivala da probam nešto sama, sada sedim ovde u autobusu i shvatam šta sam ja zapravo dospela i uradila za ovih 13 dana na kampu. Došla sam u kamp kao princeza, a izašla sam iz njega naučivši kako da budem timski igrač, kako da se prilagodim sredini, kako da napravim mir sa ljudima, naučila sam da saslušam i da cenim, naučila sam da u kritičnim situacijama ne paničim i sama rešim svoj problem ili šta više da se postaram za drugog, naučila sam da pri prvom problemu ne zovem baku i mamu plačući, već da analiziram situaciju i potrudim se sama da rešim problem koji se stvorio predamnom. Susrela sam se sa radom o kakvom ranije nisam ni sanjala da ću raditi, isprobala sam ono što mi napamet ne bi palo, naučila sam da se znalazim u tudjini i samim tim sam otklonila brojne strahove koji su me proganjali. Moji vidici na druge države, migrante i globalno stanje u svetu su se znatno promenili i konačno sam u mogućnosti da sagledam situaciju iz više uglova. Imam osećaj kao da sam malo sazrela i da sam napravila jedan veliki korak u svome životu. Svet je jedno divno mesto, život je jedan prelep poklon od boga, država u kojoj smo rodjeni je najlepša država na planeti, ja volim ovaj svet, ja volim sve države i sve ljude, ja imam posebno mesto u srcu za moju državu, moj narod i moju tradiciju, ja volim svoje prijatelje i svoju porodicu i najbitnije od svega, ja volim sebe i ponosim se sobom! Od današnjeg dana ja sebi obećavam da ću još više i još napornije raditi na sebi, želim da uradim toliko toga u životu i želim velike uspehe da postignem i tako će i biti, verujem u to i koliko god vremena trebalo, daću sve od sebe.
Dok čitate sve ovo, to su misli koje mi prolaze pisući uvod za „Volonterski kamp dan 1“
Slušalice su mi na ušima i uživam u pesmi „Billie Elish Bad Guy“ koju mi je Frančeska pokazala. Dok slušam muziku, jedem čokoladne keksiće, pišem post i sa vremena na vreme bacim pogled kroz prozor da vidim gde se nalazimo.
Prvo stajalište je bilo kod neke pumpe u Italiji. Imali smo 15 minuta da odemo kupimo i obavimo šta treba, setila sam se bakinih reči „Obavezno se javi vozaču da te sačekaju!“, pogledala sam vozača, ali ipak kada bi svako govorio vozaču da ga sačekaju, čovek bi najverovatnije završio u ludnici. Tako da sam odlučila da nabrzaka odem do toaleta i da se vratim. Njihova benzinska pumpa u Italiji je kao da si ušao u transformersa, 3 ulaza, lavirint od polica sa hranom, nigde jasnih i velikih znakova za toalet. Igrom slučaja, kada sam ušla u radnju me je čovek koga sam srela kada sam pitala prvi put vozača da li je ovo autobus za Beograd pozdravio. Nisam očekivala njega da sretnem ovde, ali je i on bio u potrazi za wc-om, ali izgleda da ga je našao pre mene, pa je reko pošto sam ja njemu pomogla da nadje bus, on će meni da nadjem toalet. Cela konverzacija je prolazila u smehu, dok se nismo razdvojili i otišli u toalet. Kada sam izašla, njega nije bilo, predpostavila sam da je otišao do busa ili da nešto kupi da jede, tako da sam oprala ruke i uputila se ka autobusu. Moje predpostavke su bile tačne, tamo je on stajao, ispred autobusa sa cigrom u jednoj ruci, a sa drugom rukom mi maše i podzravlja me kao da se znamo čitav život! Pošto smo oboje bili u žurbi da ne zakasnimo za autobus nismo se pravilno upoznali. Predstavio mi se, i ja sam njemu, a onda smo počeli sa pričom. Pitao me je šta tako mlada tražim u Italiji i takodje me je pitao da li sam došla na studije možda, što me je strašno nasmejalo, jer on je verovatno 12 tip koji misli da sam na studijama. Objasnila sam da sam ovde došla radi volontiranja i da sam bila na kampu 13 dana i da se sada vraćam kući. Kada sam ja njega upitala šta će u Italiji, ispostavilo se da je on u Italiju došao kad je imao 19 i bio je ovde na fakultetu, zatim na master studijama, sada svira sa bendom na raznim festivalima i planira da započne svoju karijeru kao muzičar. Dugo smo pričali i saznala sam svakakve dogodovštine kada je došao u Italiju i kako se snašao. Ali bilo je vreme da polako udjemo u bus, jer krećemo dalje.
U autobusu moglo bi se reći da ništa posebno nisam radila, malo sam gledala kroz prozor, pa sam bila na telefonu, pa sam se čula sa bakom, pa sam slušala muziku, pisala post, jela, editovala neke slike, razmišljala o kampu, o svojim novim ciljevima i za divno čudo vreme je ekstra brzo prošlo i stigli smo do Trsta. Očekivala sam da ćemo tu da pravimo malu pauzu od 15 minuta za toalet, ali nam je vozač rekao da će pauza trajati sat vremena i da ako hoćemo možemo da prošetamo, ali da se obavezno vratimo na vreme za autobus. Izašla sam napolje da bih opet otišla do toaleta, za svaki slučaj, kada iz nekog razloga na autobuskoj stanici nisu dozvoljavali da se ide u wc. Nisam znala šta da radim, jedina opcija mi je bila da nadjem neki restoran. Na moju sreću videla sam jednu devojku i ženu koju su sedele iza mene u autobusu, da traže toalet i da ni njih nisu pustili.
(U autobusu je uglavnom 90% njih bilo iz Srbije, tako da smo se sporazumevali na srpskom)
Pitala sam ih da li će da nastave da traže toalet i da li imaju neku ideju gde bi mogli da odemo, i tako smo sve tri krenule u potragu za toaletom, dok ga ubrzo nismo našle kod vozne stanice. Platile smo ulaz 2 evra, i kada smo izašle iz toaleta, tu smo bile samo ona devojka i ja. Gledale smo da sačekamo ženu da izadje pa da se uputimo natrag u autobus, ali narednih 10 minuta žena se nije pojavila. Onda smo se upoznale, devojka se zvala Nataša.
„Pa nataša…“ započela sam „šta te dovodi u Italiju?“
Na sta sam dobila odgovor koji sam najmanje očekivala: „Došla sam u Italiju da volontiram.“
OMG, ovo nije bilo moguće, da li je ovo zaista bila igra sudbine da se sretnem sa Natašom? Po mojim proračunima, ako sada odlazi iz Italije, znači da smo istog dana došle u volonterski kamp, samo drugim prevoznim sredstvima i u drugim gradovima. Nisam mogla da verujem.
„Pa Mila, šta tebe dovodi u Italiju“ – upitala je
„Došla sam u volonterski kamp“ – odgovorila sam sa velikim osmehom na licu.
Ni Nataša nije mogla da veruje. I tako, dve devojke, koje ne znaju ništa jedna o drugoj sem imena i da su bile na kampovima u Italiji, pričale su kao da su se znale godinama.
Nataša je bila u volonterskom kampu blizu Venecije, oni su za razliku od mene i mog kampa, morali sami da kuvaju, sami da čiste. Imali su jedno kupatilo i morali su da čekaju na svoj red. Imali su dve kampliderke koje su po njenim rečima bile zakon! Dozvoljavale su im svuda da idu, dozvoljavale su i vino da se pije (kada su one bile prisutne), vodili su ih svuda! Nataša je radila na farbanju klupa i ulepšavanju sredine blizu njenihovog boravišta. U njenom volonterskom kampu imali su jednu francuskinju, jednog turčina, dvoje njih iz rumunije i dvoje njih iz Italije. Svi su bili uzrasta od 15-18 godina, uglavnom Nataša je bila jedina koja je imala 18.
Pošto smo imale pauzu od sat vremena, Nataša je odlučila da me odvede u najbolju sladolejdžinicu u gradu! Ona je već bila u Trstu, tako da je znala kuda da ide.
Na putu ka poslastičarnici i natrag je trajalo beskonačno diskutovanje o našim volonterskim kampovima, map liderima, prijateljima i naravno momcima. Kod Nataše svi su momci bili mladji, tako da nije imala neki izbor, niti ludu ljubavnu priču koju bi podelila sa mnom. Ubrzo sam saznala da Nataša uskoro ide i na drugi volonterski kamp. U početku nisam ništa razumela, jer kamp sa koga se sada vraćala bio joj je prvi volonterski kamp, pre toga je bila na razmenama učenika. Ali kako se njeni roditelji nisu plašili da je puste na dva kampa, kada ni na prvi nikad nije otišla. Ubrzo mi je Nataša ispričala zašto ona zapravo ide na 2 kampa. Ispostavilo se da se Nataša prijavila za samo jedan kamp na početku, ali kada je saznala da će još jedna devojka iz Srbije da ide, to joj se nije svidelo i iz nervoze se odmah prijavila na još jedan kamp. Nekako vidim njenu poentu… Lično ne bih volela da imam još jednu devojku iz Srbije sa mnom. Ukoliko sam sama ja sam predstavnica svoje države, pored toga zamišljam situaciju da ona zna više o mojoj državi od mene i šta onda? ili da nju više vole ljudi i da nemam prijatelje zahvaljujući toj devojci. Sada, kada bi birala da idem na neki kamp, samo bih se molila da ne ide neko iz moje države. Da bi nastavile sa pričom, odlučile smo da sedimo zajedno u autobusu. Ali kada smo ušle u njega, pored mene je sedeo neki mladi dečko mojih godina. Nataša ga je ljubazno zamolila da se zamene i da ona sedne pored mene, on je pristao, ali je njegova mama rekla „Dušo, pa kako ćeš da spavaš“. Dečko je imao po prilično dugačke noge i onda je žena koja je sedela pored Nataše predložila da ona dodje na moje mesto. Morala sam brzo nešto da smislim, „Ja zapravo imam fobiju od malog prostora, zato sam dobila sediše napred“ – morala sam da slažem. Ovo je bio moj prvi put da putujem autobusom, želim sve da posmatram, pored toga budiće nas na granici, a ja planiram da dobro naspavam, a to nikako neću moći pozadi. Pored toga ne želim da gledam u tudje sediše, već u puteve i prirodu. Danas ima puno klaustrofobičnih ljudi, tako da su mi poverovali i dečko je seo iza nas, a Nataša pored mene. Bilo mi je žao jadnog dečka, ali mogao je reći ne, pored toga ovo je samo jedna noć.
Sati su prolazili, a tema za razgovor je bilo sve više. Bez toga da smo shvatile, već je prošlo 00:00, novi dan je počeo. Strašno mi se spavalo, mogla sam da osetim kako mi se oči sklapaju i želja za snom budi. „Izdrži još pola sata, tada stižemo do prve granice“ rekla mi je Nataša. Trebalo bi da prodjemo kroz tri granice, tako da će ovo biti definitivno duga noć… Tih pola sata listala sam slike sa kampa i po mom običaju, jadala se samoj sebi što je došao kraj. Nataša se dopisivala sa njenima iz kampa, no u mojoj kamp grupi niko nije bio aktivan. Frančeska i ja smo se malo dopisivale, a Persival mi uopšte nije odgovorio na poruku, očekivala sam da će makar grupa biti aktivna, ali ništa od toga. Na moju sreću tih pola sata je takodje brzo prošlo i pasoška kontrola je došla da nam uzme pasoše, proveri ih i čekira. Mislila sam da će samo proći kroz autobus, videti nas i lupiti pečat, ali neee, oni su uzeli pasoše, izašli iz autobusa i narednih pola sata su visili napolju dok se nisu vratili i dali nam natrag pasoše. Kada sam pomislila da je konačno ovaj mukotrpan proces završen, taman što sam sklopila oči došla je druga granica na red samo što sam sada umesto što sam ostala u busu da se grejem, svi mi putnici, morali smo da izadjemo, stanemo u kolonu i da damo pasoše jedan po jedan. Da li da napomenem što su nas sat vremena pre probudili, jer smo sat vremena čekali tamo? Kada smo izašli videla sam ženu kako drži malo dete u rukama, dete se treslo, jer ipak bilo je oko 3 ujutru, a napolju je bilo da se zalediš. Rekla sam ženi da ću joj čuvati mesto samo da ide da uzme nešto da pokrije dete, žena je odbila, rekla je da će ovo valjda brzo da prodje. Nisam mogla da gledam dete kako se trese, otrčala sam u autobus po moje ćebe i pokrila sam dete. Na svu sreću, prestao je da se trese i izgledalo je kao da mu je moje ćebe pomoglo. Nakon što smo prešli tu granicu, žena mi je vratila ćebe i nastavila sam da spavam, na moju sreću imala sam još oko 4 sata sna koja su mi preostala do sledeće granice i maksimalno sam ih iskoristila. Na sledećoj granici sve je bilo brže, moglo bi se reći da smo za manje od 10 minuta sve završili i konačno smo ušli u našu voljenu državu. Kako smo prešli granicu osetila sam se kao kod kuće, ovo je moja domovina i nigde nije kao kod kuće. Na dalje sam odustala od spavanja i odlučila da zajedno sa Natašom uživam u pogledu na naša brda, sela, table na putu i generalno čitavoj atmosveri. Trebalo nam je 2 sata da stignemo do Beograda, ali ta 2 sata su bila kao 20 minuta. Ne sećam se kada mi je vreme brže prolazilo.
Oh i da dodam, niste SVESNI koliko su pune benzijske pumpe u Bosni i Hercegovini & Srbiji! Kada smo stali na pumpu, za muški wc nije bilo nikoga, ali za ženski….sa svim tim ženama možete napraviti čitav ustanak. Red se pružao sve od početka wc-a, pa do pola radnje. Tako da ukoliko ikada budete sami putovali i bude bila pauza za stajanje na benzinsku pumpu, trčite koliko vas noge nose, inače ostadoste bez toaleta.
Konačno tu je i Beograd, stigli smo. Izlazim iz autobusa, pokupila sam sve svoje stvari i čekala sam da mi kolege vozača izvade kofer koji je bio zatrpan medju ostalim prtljagom. Ubrzo, uočila sam mamu iza mene koja je pružila ruke da joj se bacim u zagrljaj. Moja draga mama…moja draga država…htela sam da se rasplačem od sreće, mada opstala sam tamo, snašla sam se i vratila se u svoju državu jača i zrelija, nema više mesta za suze, već samo za radost i sreću.
Kolima smo se odvezle do bakine kuće, tamo živim, i uživale smo jedući Italijanske kolačiće koje sam nam kupila u Italijanskom marketu i gledajući sve slike sa kampa. Isto kao što vama sada pričam ovu priču, tako sam i njima ispričala sve što se desilo na kampu. Moja porodica je bila ponosna na mene i spremili su mi iznenadjenje, rekli su mi da sklopim oči i ispružim ruke, tako sam i uradila, no kada sam otvorila oči u rukama sam ugledala najnoviju verziju telefona Huawei P30 (ja sam imala Huawei P8), bila sam jako srećna. I ako mi novi telefon nije trebao, prilično sam zadovoljna starim jer dobro radi, samo što nema memorije, ipak sam bila zahvalna i kao svako drugo dete srećna novoj napravi koju sam dobila.
Dan sam provela sa porodicom, pričajući Italijanski, koristivši Italijanske faze, fore i trikove. Naravno, tokom narednih nedelja pokazala sam im koliko sam se promenila, dosta sam promenila svoj stav, postala sam odgovorinija, odlučila sam da više ne trošim njihov novac, već svoj da zaradim, počela sam da čistim kuću, perem sudove i šta više sada učim da kuvam i planiram da upišem kurs Italijanskog. Moji planovi su se promenili i od sada želim da puno čitam, učim i radim na sebi, a ne na svom instagramu. Imam dosta toga u planu, verovartno ćete sve videti tokom ukoliko budete pratili moj rad na instgaramu.
No, pošto se i ova avantura završila, sigurno umirete od želje da saznate šta se desilo sa volonterima i kamp liderima i gde su ovu sada.
Moja prijateljica Frančeska je sada na odmoru negde u Italiji, kupa se i uživa na plažama čitajući njene omiljene Yaoi mange. Sada je šta više krenula da gleda Diabolik Lovers. Ona je moja duša, čujemo se svakog dana, za sada ni jedan dan nismo propustile, a da se ne čujemo. Planiramo da se vidimo sledeće godine na nekom kampu u Srbiji ili Nemačkoj.
Persival….On je duga i privatna priča. Prava istina je da je bio zaljubljen u mene tokom kampa, a ne mogu da poričem da se i on meni nije svideo malo, nismo se poljubili, takva osećanja su bila već na drugom nivou, a mi smo se tek znali 2 nedelje. Očekivala sam da će mi pisati kada se vrati, ali tačno nedelju dana nije ulazio ni na jednu društvenu mrežu. Nakon toga se pojavio i retko kad mi pisao i odgovarao na poruke, a kada bi odgovorio, bilo bi svetsko čudo kada bi u četu ostao makar 3 minuta, to mu je za sada rekord nakon čitave 3 nedelje koje su prošle. Da ne pričamo kakve nebuloze smišlja da se izvuče iz situacije u kojoj se našao.
Anisa i Rome, vratile su se u Francusku i konačno sam saznala šta rade u svom životu. Svaki dan na Snapchat storijima kače da su na drugim žurkama, da ni ne pričamo o tome…Na instagramu sam najavila da ću u novom danu na web blogu da pišem o svadji sa njima, napravila sam kratak uvod na šta im je neko poslao taj post i napravile su opšti haos, mada lepo sam im rekla sve što nisam na kampu i dala sam im jedan još lepši blok.
Alexandro i Edwardo, nakon kampa su nestali, niti pišu poruke, niti su online na instagramu, samo su nestali.
Daniel. Daniel mi piše ako ne svaki, onda svaki drugi dan. Do sada smo imali 2 video call-a i baš pričamo o raznim stvarima vezane za naše kulture, države, ponekad čak i sportove, hobije i lični život. Mnogo je zanimljiv za priču, samo kada bi ukinuo deo „Ja te i dalje ludo volim“ sve bi bilo lakše. Ali on je prava duša i volela bih da ga jednom u budućnosti ponovo vidim i da ga izvedem na Srpski ručak da vidi šta je hrana.
Kamp lideri Frančeska i Luka. Eh što se tiče njih to je luda priča. Ispostavilo se da su njih dvoje zapravo u vezi, što je nekako opravdavalo moje teorije što se Frančeska vraćala u našu sobu svako veče u 4 ujutro. Njih dvoje su bili previše bliski, tako da ovo i pravi neku logiku, zar ne? Nakon 2 nedelje, opet su se vratili u Spilamberto u Casa Overseas i imaju nove volontere sa kojima rade i nastavljaju naš posao! Luka se fino ophodi prema meni, mada Daniel je čuo Frančesku kako govori novim volonterima da su na prošlo kampu imali princezu u grupu, koja nikad nije poštovala pravila, koja je ustajala sa stola i koja je bila skroz gruba prema njima, što totalno nije istina! Oni su bili ti koji su prekršili pravilo broj 1: PRIČAJ ENGLESKI. Ja nikad nisam ustala sa stola, niti sam prekršila bilo koje pravilo, ali očigledno je da Frančeska i ja nismo našle zajednički jezik, ali nema veze, njoj je ovo na dušu.
Što se tiče Nene i njenog sina, ponekad se čujemo, ali retko kad i na jako kratko.Pokušavam da održim kontakt sa njima, ali teško ide jer je Nena odrasla žena i ima svoje obaveze. Što skroz razumem.
ODLUČILA SAM DA:
Odlučila sam da sledeće godine idem na 3 volonterska kampa i da se nakon toga prijavim da postanem kamp liderka. Tri države koje planiram da posetim su Italija i možda Nemačka, zajedno sa tim da dodjem na neki kamp u Srbiji, jer što da ne? Posle tih kampova prijaviću se da polažem testove kamp lidera i prodjem kroz specijalnu obuku za kamp lidere. Tako da ću vam svake godine donositi sve više i više priča. Moj plan je da proputujem Evropu i da vam pišem o svakoj državi pojedinačno. Za sada sam dosta država proputovala kao što su: BiH, Hrvatska, Crna Gora, Rumunija, Italija, Grčka, Madjarska, Makedonija i Slovenija. Možda budem pisala o njima u kategoriji TRAVEL, ali još uvek razmišljam o tome. Ali ono što znam je da vas sledeće godine čekaju priče sa 3 kampa i zato se bolje pripremite!
PORUKA ZA SVE KOJI SU ČITALI PRIČU:
Zelim da vam se svima iskreno zahvalim na čitanju ove priče. Stalno dobijam poruke na instagramu vezane za najnovije priče sa kampa koje izbacim i jako sam srećna i ponosna zbog toga! Iskreno, nisam se nadala da će toliko veliki broj da čita moju priču, po statistici 1000 njih prati ovu priču i zaista sam vam neizmerno zahvalna! U početku sam imala sumnje da li bi uopšte trebala da počnem sa ovom pričom i plašila sam se da je niko neće čitati pošto kao što i sami znate je predugačka! Ali ispostavilo se da nisam bila upravu. Uglavnom, ovom pričom želela bih da vas podstaknem da i vi isprobate nešto novo u vašem životu, kao što je na primer volonterski kamp! Želim da vas ova priča podstakne da se i vi prijavite na neki kamp ili možda na razmenu učenika ili možda da vas podstakne da probate makar neko malo volontiranje u vašem gradu. Mi smo ljudi, naš život ne traje dugo. Uživamo u životu do neke 23/24, a onda krenemo na posao i zatvorimo svoje vidike, nakon čega sledi mogući brak i deca i zvanično šta ste vi uradili u vašem životu? Išli ste u školi, išli na posao, dvorili muža/ženu i decu, ostareli, proveli zadnje godine u kući ne radeći ništa i kraj. Učinite vaš život posebnim, pun avanture i lepih sećanja koja ćete jednog dana moći da ispričate vašoj deci. Ne ustručavajte se da probate nove stvari i verujte u sebe. VI SVE MOŽETE, samo ako to iskreno želite.
Sve u svemu, želim još jednom da vam se zahvalim što ste pratili moju priču, mi ćemo se videti sledećeg leta sa 3 nove priče u kojima ćete moći da uživate, a do tada pratite moj web blog i instagram blog. Podelite ovu priču sa vašim prijateljima ako želite i ne ustručavajte se da se i vi prijavite na kamp MLADIH ISTRAŽIVAČA SRBIJE i sami kreirajte svoju priču 😉
Volim vas sve, vaša Mila <3
