Konačno je stigao četvrtak, nisam znala da će tako brzo vreme proleteti. Ovog puta ušla sam u štos, umesto da me kamp liderka budi i da budem u stresu jer opet kasnim na doručak, ujutro u ranu zoru začula sam dobro poznati alarm, koji me je svojom uzasnom melodijom odmah digao na noge da bih ga ugasila. Ovog puta ja sam bila ta koja je prva ustala, zgrabila sam sam već pripremljenu odeću za danas, navukla sve na sebe i sa svojim higijenskim neseserom sam se uputila do toaleta. Pogledala sam se u ogledalo i više nisam videla ono tuzno lice puno suza jer joj fali porodica, ovog puta moje lice je govorilo „Pokazacu vam na sta sam sve sposobna. Izdominiracu“. Obavila sam svoju jutarnju rutinu, vratila neseser na svoje mesto i otišla sam u trpezariju. Oh trebalo je da vidite lice kamp lidera kada su mene uočili prvu u trpezariji, nisu mogli da poveruju. Kao i obično doručak je sadržao: mleko i čaj sa keksićem, ali ja to nisam prihvatila, prišla sam kamp liderima i objasnila sam im kako u mojoj državi mi doručkujemo konkretno, doručak je za nas najvažniji deo dana i ja ne mogu da se držim samo na mleku i keksiću. Kamp lideri su bili malo šokirani što sam odjednom promenila svoj stav i odlučili su da razmotre moj zahtev. Sela sam za sto i sačekala da se svi okupe. Nije im trebalo dugo, ubrzo svi moji prijatelji su sedeli za stolom i konverzacija je počela, potrudila sam se da se što više ubacujem u razgovor, da pravim šale i nadjem dobre teme za razgovor. Svakog od mojih prijatelja sam detaljno analizirala, već sam znala ko šta voli a šta ne voli, tako da mi je ubacivanje u priču bilo lagano. Doduše, Edwardo nije znao engleski, kao ni francuskinje, ali kad bi oni krenuli da pričaju nešto na svom jeziku, lepo bih sačekala da završe ili jednostavno započela priču sa onima koji znaju engleski. Svi moji prijatelji bili su prijatno iznenadjeni što sam se opustila, Frančeska i Persival su me već ovakvu videli, jer kad sam sa njima ja sam svoja, mada me od drugih bilo malo strah, ali jednom se živi, zar ne?
Doručak je kasnio, ali zato sam dobila hleb i salamicu, umesto mleka i keksića i mogu da kazem da sam se najela kao čovek.
8:00 – vreme da počnemo sa radom
Kao i uvek, naš rad je počinjao plesanjem sa decom, ispostavilo se da su mi se svidjale pesme i tada sam se konačno opustila skroz. Nakon dobrih 15 minuta plesa, navukla sam baštenske rukavice i bila sam spremna da čupam travu, kada se odjednom pojavila domaćica Dzozefina. Prišla mi je i rekla da moramo da razgovaramo. Dzozefinina reč bila je glavna, ukoliko Dzozefina kaze nešto, tako mora i da bude bez obzira šta kamp lideri misle ili kažu. Išla sam za njom sve dok nismo stigle do malog mestašceta ispred kuće gde nije bilo nikoga, svuda je bilo cveće i na svakom ćošku mogli ste da vidite neku figuricu patuljka, zabe, princeze…Tu je takodje bio sto i 2 stolice, sele smo i tako je Dzozefina počela sam pričom. Dzozefina je jako slabo znala engleski, ali je davala sve od sebe da mi objasni što me je pozvala na razgovor. Ispostavilo se da se za moj blog i uspeh na blogu pročulo, Dzozefina i Mario (takodje jedan od ukućana), su ušli na moj blog i videli prelepe slike iz Riminija i Bolonje koje sam okačila na profil i prilično im se svidelo. Dzozefina je uočila koliko se trudim naspram toga što ništa nije nalik mojoj državi, trudim se da se uklopim, vredno radim, iskrena sam i poštena. Zato je odlučila da mi dan novi posao, a to je posao fotografa. Kuća Casa Overseas je kuća u kokoj mnogo ljudi stanuje i mnogo ljudi radi, takodje uvek primaju nove volonterske kampove, ali da bi se znalo za Casa Overseas oni su morali da naprave sajt o ovom mestu. Sajt je bio uspešan mnoge godine, ali kako se tehnologija razvija, tako su uočili da i njihov sajt treba da se digne na viši nivo. Falile su im slike i snimci, a ja sam bila prava osoba za to, pored toga, slike koje uslikam mogu da okačim na moj web blog ili instagram i tako ih promovišem, što je išlo i u njihovu korist, a i u moju. Naravno, pristala sam da radim ovaj posao i Dzozefina je bila presrećna!
Otišla sam do sobe da se presvučem u nešto malo komontnije, pošto zbog rada u bašti sam morala da nosim helanke i široku majcu. Sredila sam se i izašla napolje da uzimam slike. Kamp lideri su već obavešteni o mom novom poslu, i po izrazu njihovog lica nisu bili zadovoljni. Za početak sam uzela slike cveća, jer po rečima Dzozefine, otvoriće spacijalnu rubriku cveća i trebaju im lepe slike. Obišla sam celu baštu i svaki cvetak sam uslikala iz 2 ugla, na 2 različita načina, sa zoom-om i bez njega. I ako svi misle da je fotografisati lako, lako ne verujem da je prava reč, ipak tu mora da se pazi o svetlu, o senkama, o jačini boja, o kontastu, o oštrini i hiljadu stvarčica, koje ljudi obično zanemaruju jer ti telefon nudi jednostavnu opciju zvanu: samo me klikni i kraj. Posle fotografisanja na red dolazi editovanje. Dok sam ja sve ovo obavila, 4h rada je prošlo. Dzozefini sam pokazala svoje remek delo i malo je reći da je bila impresionirana. Videla sam u njenim očima da želi još, zato sam se ponudila da slikam enterijer kuće i eksterijer i bez oklevanja je pristala!
Odlučila sam da napravim tajnu proslavu sa Persivalom i Frančeskom, u biblioteci nije bilo nikoga, zato smo uključili kompjuter, projektor i zvučnike i puštali smo muziku koju znamo svi da pevamo. Uglavnom je to bio History Maker Yuri on Ice ili Billie Bad Guy. Pevali smo i plesali. Uglavnom smo Frančeska i ja pevale, jer je Persival bio previše stidljiv da se priključi ženskom duetu, a sa druge strane smo Persival i ja plesali, dok je Frančeska tvrdila da je njoj lepše da samo peva i da joj plesanje ide očajno! Nakon 10 puta pevanja iste pesme, odlučila sam da im naučim jednu koreografiju. Pre dve godine bila sam član kpop plesne grupe i zato sam znala jako puno koreografija. Dvoumili smo se izmedju BTS Fake Love i Hyuna Lips & Hips. Sve je bilo okej dok Persivalov telefon nije zazvonio, to je bila poruka na whatsApp-u koja je na Persivalovo lice iz presrećnog pretvorila u besno i preplašeno lice. Persival je uključio mikrofon i krenuo da snima poruku toj odredjenoj osobi, pričao je na italijanskom i blagim glasom se drao i pokušavao je da objasni nešto toj osobi. Vrteo se po biblioteci i preznojavao se. Veoma sam se zabrinula, prišla sam mu i pitala šta se dešava i on je objasnio meni i Frančeski da je njegova bivša devojka, sa kojom je raskinuo baš dan pred dolaska u kamp, sada na putu ka Spilambertu. Frančeskai ja smo se pogledale i reči iz nas nisu mogle da izadju. I ako sa jedne strane izgleda da ovo nije veliki problem, bio je, jer ta devojka je bila psihopata i pošto sam puno vremena provela sa Persivalom i Frančeskom, već sam znala tu celu strašnu priču napamet. Jedino rešenje u ovom trenutku bio je razgovor sa kamp liderima, što je Persival i uradio. Izleteo je iz biblioteke tiho vičući kroz glasovnu poruku. Nisam znala šta je govorio, zato sam pitala Frančesku za prevod. Oba dve smo bile nervozne i uznemirene, cela zabava je propala, sve o čemu smo mogle da razmišljamo je šta će se sledeće desiti?
Kada su kamp lideri čuli šta se dešava, otkazali su sve današnje aktivnosti i krenuli su za pozivima i ozbiljnim razgovorima.
Ovo nije bilo ispravno, ali Frančeska i ja nismo mogle samo da sedimo i čekamo PUF nešto da se desi, pa smo se navile nad prozorom u nadi da ćemo čuti nešto više. Razgovor je trajao dugo i nije se video kraj njemu, mnogi ukućani su sišli i priključili se razgovoru. Dva sata kasnije situacija je bila stabilna, ali i dalje pod znakom pitanja. Verovatno nas je kamp liderka uočila i zato je došla do mene i Frančeske, bile smo jako zabrinute, ali je kampliderka rekla da će sve biti okej. Pitala nas je šta smo planirale da radimo i mi smo rekle da smo hteli da učimo koreografiju, ali pošto se desilo šta se desilo, nismo stigle. I tako je kamp liderka pitala da je naučimo tu koreografiju i zahvaljujući njoj smo na nekih dobrih sat vremena zaboravile na čitavu dramu.
Vidjale smo Persivala par puta kako hoda ubrzano levo, pa desno, ali smo morale da ga pustimo malo samog. Takodje, smo videle i francuskinje sa Edwardom i Alexandrom, koje apsolutno nije bilo briga šta će se desiti, što me je lično toliko razljutilo da sam htela svima da im očitam lekciju, ali kad bolje razmislim, neću sebi da stvaram probleme, a i pored toga, ne moraju oni da brinu o svakome.
Veče je palo, mogla bih reći da je bilo oko 21:00, kiša je padala i samo se čulo kako vetar snazno udara prozore dnevne sobe. Dobro sam se obukla i uzela sam da čitam novu knjigu mog omiljenom pisca Giom Muso „Ako sutra ne postoji“. Giom Muso je poznat po njegovim misterioznim knjigama, koje moja porodica obožava. Imamo sve njegove knjige, moja majka i otac su sve i pročitali, a ja sam na 5 knjizi sada. U ovom delu radi se o Emi i Metju čiji sudbinski susret u virtuelnom svetu ih dovodi do toga da veruju da su konačno našli sreći. Nestrpljivi da se upoznaju, dogovaraju večeru u malom italijanskom restoranu na Menhetnu. Istog dana u isto vreme, oboje ovtaraju vrata istog restorana i dolaze do istog stola. Pa ipak putevi im se nikad neće ukrstiti. Ema i Metju će ukoro da shvate da to nije bila samo propuštena prilika.
Bila sam na 20-oj strani knjige kada sam osetila blago tapkanje po ramenu, bio je to Daniel. Daniel dolazi iz Afrike, ovde je da bi zaradio više novca za njegovu prodicu. Seo je pored mene i pitao me da li sam raspolozena za priču, na šta sam rekla da jesam. Niko u ovoj kući od ukućana ne priča engleski sem njega i bilo je jako interesantno saznati nešto više o njemu, ovoj kući, ljudima u njoj…Rekao mi je da sam za ručkom izgledala jako tuzno i da je hteo da proveri da li sam okej. Bilo mi je malo neprijatno da saznam da su me ljudi zapravo uočili u takvom stanju, objasnila sam da uglavnom za ručkom sam sa svojom porodicom, da pričamo o tome kako provodimo dan, o novim dešavanjima u gradu ili seriji, da se zezamo i smejemo, a ovde za ručkom samo vlada Italijanski i Francuski i najviše mi nedostaje porodica kada ručam. Da li je to zbog toga što nemam vremena u toku dana da mislim na njih zbog obaveza ili je do toga što sam posebno vezana za taj zajednički ručak, ne znam. U toku priče, uočila sam da je Daniel na ivici da se rasplače, ništa mi nije bilo jasno. „I meni fali moja porodica. Nisam ih video godinama i nemam vremena ni da obavim telefonski poziv jer radim stalno. Pitam se sta rade, kako su, sta su jeli, a ipak nista ne mogu da znam“ rekao je Daniel. Ovo nisam predvidela, brzo sam ga uhvatila za ruku i rekla mu da ne plače, da će pričati sa njima, da sam sigurna da su dobro i da su ponosni na njega što je došao čak ovamo u Italiju da zaradi novac da bi održao svoju porodicu. No suze su samo išle, odjednom sam se setila svoje mladje sestre kad je bila mladja. Pre par godina, kad god bih bila tuzna, moja mladja sestra bi došla i zasmejavala me i obrnuto. I onda sam pitala Daniela da li zeli da cuje jedan moj blam. Jedan po jedan blam, sve gori od goreg, Daniel je od suza prešao na smejanje koje je bilo čak jače od jakih udara vetra u staklo. Nije prestajao da se smeje dok sam mu ja pričala kako sam se blamirala. Konačno, kada mi je nestalo šala mi se zahvalio i rekao mi je da je samo čuo za Srbiju, ali da sada definitivno zeli da je poseti. Takodje je dodao kako zeli bolje da me upozna na šta sam mu rekla da priča sa mnom kad god hoće i da slobodno može da me spasi Italijana.
5 DAN
*Sada se svi verovatno pitate što su 4 i 5 dan spojeni. Cetvrtog dana se izdesavalo mnogo toga, kao sto ste mogli ovde da procitate. No, petog dana se nista posebno nije desilo. Uglavnom je citav dan bio slican predhodnima. Ustala sam, jela, radila, imali smo neke aktivnosti i slicno. Da vam ne bih pisala 100x isto, odmah cu preci na vece, jer tada se desava nesto novo sto vam mozda bude bilo zanimljivo za citanje.*
Veče (oko 20h)
Nakon jedne aktivnosti koju smo imali zajedno kao grupa, napolju nas je sačekalo iznenadjenje. Domaćini kuće su nam pripremili posebnu Italijansku večeru u bašti. Uočila sam da je tanjira bilo više no inače i tada su nas obavestili da ćemo večeras imati goste.
Svi smo seli za sto i gosti su polako počeli da dolaze, jedan po jedan, sve meni nepoznata lica, sem jednog. U daljini uočila sam meni poznatu plavokosu zenu, to je bila Nena sa svojim sinom. Nisam se suzdrzala, ustala sam sa stola i pritrčala Neni u zagrljaj. Znala sam da će Nena doći kad tad, ali je danas nisam očekivala. Njen sin Luka je 2 godine stariji od moje sestre, posto je rodjen u Italiji ocekivala sam da prica samo Italijanski, na moje iznenadjenje znao je srpski. Seli smo za sto, nazalost nismo mogli da budemo jedno pored drugog, oni su bili na kraju stola za goste, a ja na kraju stola za volontere. Brzo sam pojela sve sto sam mogla i otišla sam do Nene i Luke. Nena i ja smo pričale dugo o istoriji, o nasim drzavama, o knjigama i naravno o tome kako mi je na kampu. Luka je sa druge strane izgledao ekstra smoreno nasom pricom, pa sam ga pitala da li zeli da se igramo. Uzeli smo loptu i igrali fudbal, zatim odbojku, zatim šta god da nam je palo na pamet. Došla sam na ideju da se malo našalimo sa mojom grupom. Kao što znate oni konstantno pricaju italijanski i francuski, samo se Persival i Franceska usudjuju da pricaju na engleskom, dok ostali i ako mogu, ne zele. Donela sam dve stolice za Luku i mene i seli smo kod njih, poceli smo sa pricom na srpskom. Verovatno je ostalima bilo neprijatno da nas ne razumeju, pa su se malo stisali, u medjuvremenu sam pricali Luku ko je ko i ko je kakav, zbijala sam sale, a Luka se konstantno smejao. Onda smo došli na ideju da napravimo prenk. Luka bi dosao do grupe i pitao ih nesto na srpskom, sta oni ne bi razumeli i gledali bi ga cudno, onda bi opet nesto pitao, na kraju bi mu rekla da prica na italijanskom i svi bi bili u soku. Tako smo i uradili, stali smo pored cele grupe i Luka im je postavljao neka pitanja, koja naravno niko nije razumeo sem mene, molili su me da im prevedem, ali sam im uporno odgovarala na srpskom. Baš kada su se našli u situaciji da su ostali bez reci, rekla sam Luki da smo ih dovoljno mučili i da krene da priča Italijanski, svi su bili otvorenih usta kada su čuli Lukin Italijanski. Uskoro smo im objasnili sve. Naravno svi sem Persivala i Frančeske su bili hladni prema fori koju smo napravili, ali mi je drago što su se makar njih dvoje zblizili sa Lukom.
Nešto posle večere svako je sa svakim ćaskao, ja sam pozvala Persivala da nam se priključi u odbojci i nekako smo ga odvukli za stolice. No, to nije dugo trajalo, uskoro se Nena pojavila i Persival je imao neke politička i istorijska pitanja za nju, posto ga je zanimalo više o Srbiji i njih dvoje su seli da pričaju. U medjuvremenu je mene Luka učio italijanski i najdragocenija mi je recenica: „Io sono una principessa“, zato sto sam ja bila proglasena za princezu kampa.
Vreme je brzo prolazilo i već je bilo 22h. Nena, Luka i gosti su otišli, ukućani su sve raspremili i ušli u kuću, a mi volonteri smo sedeli napolju i pričali. Uskoro je došao Daniel i ovog puta nismo dugo pričali jer mi je priznao da mu se svidjam. Bila sam u šoku i iskreno bila sam jako uplašena, nakon našeg razgovora sam se pozalila mom jedinom muškom prijatelju, mojoj podršci Persivalu i najbolje rešenje bilo je obavestiti kamp lidere, za svaki slučaj i to smo uradili.
