Veče je bilo prekrasno, spavala sam kao beba, a probudila sam se odmorna i spremna da završim svoj rad!

Likovna kolonija inače traje od ponedeljka do petka, međutim zbog nekih privatnih obaveza moramo da se vratimo u Beograd u četvrtak, što znači da mi je ovo poslednji dan da završim svoje umetničko delo.

Pod velikim sam streson, dosta toga sam uradila, ali dosta toga i ima da se odradi. A već od ranoga jutra krenuli smo sa Nenadom, Peđom i Bracom na jednu vožnju do tvrđave Ram.

Poseta tvrđavi bila je vrhunska! Dosta smo se fotkali i uživali smo u pogledu ka Dunavu.

Tvrđava Ram spada u najstarija artiljerijska utvrđenja u Srbiji. Nema pouzdanih podataka o vremenu nastanka tvrđave Ram, ali se prvi put pominje 1128. godine, kao mesto u čijoj blizini su se sukobile vizantijska i mađarska vojska. Po nadiranju Otomanskog carstva u naše krajeve, nastavili su svoja osvajanja u Mađarskoj. Za Ram su se otimali UgariVizantijciTurci.

Prva legenda o postanku ovog sela vezuje se za osnivače Rima, braću Romula i Rema. Turski izvori ovaj grad nazivali su Ihram Haram Izvesno je da je u Ramu boravio zloglasni Hunski vođa Atila, poznatiji pod nadimkom Bič božiji.

Priča govori da je turski sultan Bajazit II obilazeći svoje vojnike zastao da se odmori na brežuljku sa koga se pružao lep pogled na Dunav, i suprotnu ugarsku stranu. Sedeći tako na prostirci- ihramu (turski naziv za ćilim), kažu da je zaspao. Kada se probudio osećao se kao preporođen. Posle je naredio da se na mestu njegovog ihrama sagradi tvrđava, koja je po ihramu i dobila ime. Istorijski izvori govore da je današnja tvrđava delo upravo Bajazita II. Letopisi su zabeležili da je Bajazit II (1430-1512) posle smrti Mehmed Paše, preuzeo vlast i obnovio Ram i Kulec  za potrebne borbe vatrenim oružjem.

Malo više o tvrđavi Ram danas…

Ram ima osnovu nepravilnog petougla, najveće dužine 34 m i širine 26 m. Grad čini 5 kula sličnih po arhitektonskoj koncepciji, ali različitih osnova raspoređenih na četiri nivoa (3 sprata i prizemlje). Sve kule su imale prizemlje i tri sprata, dok je na svakom spratu bio po jedna otvor za top. U grad se ulazi kroz Donžon kulu smeštenu u jugozapadnom temenu utvrde. Šetna staza sa bedema i kulom je sa spoljne strane imala parapet sa zupcima za zaklon vojnika-stražara. Tvrđava je građena kao tipično vojničko artiljerijsko utvrđenje od lomljenog kamena u dobrom krečnom malteru, a korišćena je i opeka za svodove.

Ona je opkoljena sa dva manja spoljna bedema i širokim suvim šancem. Šanac se prelazi mostom smeštenim kod kule u jugoistočnom temenu, kojim se ulazi u prostor između tvrđave i niskog bedema oko nje. Širina i debljina bedema je različita od 1,87 m do 3,35 m, a svim bedemima (osim na zapadnom, koji je okrenut ka Dunavu) se na istom rastojanju od kula nalaze posebni otvori za topove. U centralnom delu tvrđave nalaze se ostaci stare džamije. Nedaleko od utvrđenja Ram su Turci podigli karavan saraj, oko koga se vremenom razvilo današnje naselje Ram.

Ram je danas dosta dobro očuvan. Kule su u dobrom stanju, izuzev jugoistočne čiji je prednji deo skoro u potpunosti uništen. Bedemi tvrđave su takođe u solidnom stanju, dok je mali bedem prisutan u tragovima. Unutar tvrđave, uz zapadni bedem ima ostataka građevine sa osnovom pravilnog osmougla sa stranicama dužine 3 m. Nedaleko od utvrde su Turci podigli karavan saraj oko koga se vremenom razvilo današnje mesto. Ceo prostor tvrđave je arheološki ispitan tokom 1980. godine. U nekadašnjem karavan saraju je u izgradnji pravoslavna crkva. Tokom 2013. iznet je plan o rekonstrukciji Ramske tvrđave.

Kada smo se vratili, ponovo sam se našla pred svojom slikom, bez imalo ideje šta ću da uradim sa njom. Bledo sam je gledala i pokušala sam u mozgu da skockam šta je pravo rešenje za moju sliku?

Ostala mi je jedna osoba koju još uvek nisam pitala za pomoć, a to je Nenad.

Nenad je prišao mojoj slici i odmah je video šta mogu da uradim sa njome. Uzeo je četkicu u ruke i počeo da izvlači drveće roze bojom. Čas ju je pravio gušćom, čas ju je razvodnjivao, prvo su pokreti bili nežni, onda za lišće na drveću su bili grublji, dodavao je i druge boje i polako je napravio plan na mojoj slici.

Devojka i ruže su prvi plan, a drveće i šuma je drugi i reći plan. Slika je konačno dobila dubinu.

Objasnio mi je da kada radim radove na sve moram misliti. Takođe, da bi se napravio balans na slici, boja koja preovlađuje mora je biti svugde. Tako da mi je dao roze boju i posavetovao me je da napravim roze braon teksturu na drvetu, da u kosu ubacim roze, da ruže napravim oštrijim i da ih izvučem, da na odeći dodam rozu, a i koža da bude rozikasto kožna.

Punom parom bacila sam se na posao i rad je počeo zaista da dobija neku priču.

Nakon što sam sa svime time završila, razvodnio je belu boju koju je prsnuo po platnu da napravi nešto slično vilinskoj prašini, što je atmosferu na slici činilo još magičnijom. Posle sam nastavila sa prskanjem rada, dok nisam smatrala da je dovoljno “vilinske prašine” za ovaj rad.

Došla sam i do najtežeg dela…bojenje kože.

Zbog čitave situacije sa korona virusom i policijskim časom početkom ove godine, u školi nismo stigli da učimo o tome kako se boji koža, kako se pravi tekstura kože i slično.

To je ništa prostije kada se radi digitalno. Koža koju slikam na digitalnim radovima je puko savršenstvo, ali tu već imam četkice koje prave teksturu umesto mene i već imam boje kože izabrane i sejvovane. Kako se boja kože pravi, boji, kako se pravi tekstura na pravome platnu, na radu koji nije digitalan, teško je.

Dosta sam se mučila sa kožom, nakon čega sam ostavila četkicu i boje na pod i otišla sam do obale da se smirim.

Inače, crayz fact about me, jeste da ne volim radove da radim predugačko i ne volim da nešto ne znam ili ne mogu da uradim, to je nešto što me uvek iritira i što jedva izdržavam. U većini slučajeva završim tako što besno napustim to što radim i nekih dobrih sat vremena razmišljam o apsolutno svakoj temi u mome životu, dok se ne smirim.

Kada se smirim proces ide tako što mi se ne nastavlja sa radom, a ako nastavim, rad ide izuzetno sporo.

Bilo mi je baš teško jer ne znam, a naučiti preko noći ne mogu. Htela sam da se pokažem pred svima, htela sam da pokažem moj talenat, ali sam skroz zabagovala u toku današnjeg dana. A danas je poslednji dan kako moram završiti rad, tako da sam se baš nasekirala oko toga.

Na moju sreću, kada sam se vratila, mama i Nenad su mi pomogli da finiširam rad i hvala bogu, rad je konačno bio završen!

Verujte mi da mi je kamen pao sa srca, a rad mi je bio toliko lep da sam zapravo zaplakala od sreće.

Ispostavilo se da je Nenad nekada baš voleo da slika vilenjake, tako da čovek zaista ima bujnu maštu.

Odlučila sam da me mama upiše u školu slikarstva kod njega, i na osnovu ovoga danas što sam videla, kako mi je pomogao, kako mi je lepo objasnio i to što je odlučio da zadrži moju ideju i pomogne mi da je ostvarim, i što nije nametnuo neki svoj stil koji bih ja trebala da primenim, baš mi se svidelo, S toga, jedva čekam da krenem u njegovu školu umetnosti.


I tako se današnji dan završio! Kao što možete primetiti, današnji dan bio je pravi roler koster i izuzetno mi je drago što je ovaj dan gotov, kao i moj rad! Konačno je vreme za malo odmora.

Na kraju dana, bilo mi je žao da se rastanem od svoga rada. Molila sam Snežu (glavnu u koloniji) da rad zadržim, međutim objasnili su mi da za umetnika je najveća čast da se pojavi negde, da budu njegova dela viđena na što više mesta, od strane što više ljudi.

Ljudi neće saznati za mene ni putem Instagrama, ni putem Fejsa, već kada vide moje radove saznaće za mene, tražiće me na netu.

Neću imati ništa ako moj rad ostane u mojoj sobi, tako nikada neću stići do svojih ciljeva. Umetnost je odnos između umetnika i ljudi, u umetnosti putem radova prenosi se poruka, estetika, osećanja, a za to su potrebni i drugi ljudi, ne samo slikar.

I zaista kada bolje razmislim, da li bi se Leonardo Da Vinči proslavio da je držao radove u svojoj sobi? ili bilo koji drugi umetnik? Ne bi.

To je važna lekcija koju sam danas naučila i koju ću uvek imati na umu.


Uživajte u novim postovima, a ukoliko još uvek niste, obavezno pročitajte prvi deo moje priče sa volonterskog kampa u Italiji:

Verujem da će vam se izuzetno svideti 😉

Takođe, ne zaboravite da pročitate moje najnovije blog postove: