Zdravo svim čitaocima mog bloga i dobrodošli u novi post na mom blogu! Danas bih jako volela da diskutujemo o jednoj temi vezanoj za osobe koje poznajete i osobe koje tek trebate upoznati.

Ranije, nikada nisam mislila o drugim osobama, kako je njima u životu i kako se osećaju, brinula bih samo o ljudima koje ja poznajem i nije bilo razloga što bih se ja brinula o ljudima koje ne znam. Ti ljudi koje ja ne poznajem će me verovatno sada videti jednom u životu i nikada više, ti ljudi mi neće biti prijatelji, niti će mi služiti u životu.

Naravno, bilo je momenata kada bi me savest izjela pa bih ustala nekoj starijoj ženi u autobusu, bilo je momenata i kada sam se osećala ekstremno srećno i nije mi bio problem da ljude koji me pitaju za smernice ka lokaciji, ne da im kažem, već da ih dovedem tamo gde su želeli.

Mada, u većini slučajeva sudila bih ljudima po njihovom izgledu, karakteru, izrazu lica i ostalome.

Ono što me je trglo iz moje sebičnosti i ne zrelosti jeste bio momenat kada me u autobusu nisu pustili da izadjem napolje, gurala sam se da prodjem kroz gužvu ne bi li stigla do izlaznih vrata, kada su mi neke žene rekle “Puno je, ne možeš izaći, čekaj sledeću stanicu”. Znajući mene ko ragbista sam se progurala i pomislila “Kako mogu da budu tako sebični?!”, ne videvši da sam na neki način i ja slična njima.

U moje odeljenje je došla nova učenica iz Crne Gore, njene crte lica su po prilično grube i zato ima jako neprijatan pogled. Čim sam je videla zaključila sam da je “loša osoba”. Par dana kasnije sam ušla na instagram i videla devojku koja je sa 1000 pratilaca skočila na 5000 pratilaca, na storiju nije izjavila nikakvu zahvalnost, šta više izgledala je kao da je nije bilo ni briga, ta devojka je za mene postala “umišljena devojka”. Nešto kasnije imala sam zakazano kod doktora, toliko starih ljudi, samo se guraju da udju prvi, a mene bacaju na stranu, njih sam nazvala “bezobzirnim”.

Zvuči prilično crno i loše, zar ne? Ali i svi vi radite isto što sam i ja radila i nemojte to da poričete. Koliko puta ste sedeli u busu i niste ustupili mesto starijoj osobi, koliko puta ste sudili nekome po njegovom izgledu, koliko puta ste svoj bes iskalili na nekome drugome, koliko puta ste naneli nepravdu nekome koga ni ne poznajete.

U poslednja dva meseca sam u stanju raspadanja. Moja prabaka je polomila kuk, ima 90+ godina i moja baka je bila u očaju. Otišla je kod prabake da joj pomogne i toliko se stresirala da kada se vratila na dva dana kući, izgledala je 10 godina starije, koža joj je skroz opala, o telu da ne pričam…I tako sam dva meseca sama kući, brinem o stanu, mom psu, hrani i računima. Na moju sreću tu su mi mama, tata i sestra koji žive jako blizu mene i bake, tako da nisam baš uvek bila sama. Pre nedelju dana mi je umro deda, moj dragi deka, moj jedini deka. Malo je reći da sam upala u rupu očaja i da sam totalno otišla u aut.

U medjuvremenu, dok mi je privatni život bio u haosu, moj biznis je rastao. Sredila sam sve oko pasivne zarade, zaradjujem uz pomoć bloga, bila sam zvana u TV emisiju, idem stalno na neke photoshooting-e, pre neki dan su me okačili na bilbord, radim za razne popularne brendove i karijera mi jednom rečju – CVETA.

Dok sam na društvenim mrežama kačila moje uspehe, svu tugu i slabost sam ostavljala za sebe. Da bi dobila komentar koji glasi kako sam umišljena, kako se hvalim i kako sam mnogo ufurana sa svojim slikama i storijima.

Nisu ništa videli od mene, sve što znaju jeste da sam dostigla neke odredjene uspehe. Niti me prate, niti pričaju sa mnom, niti su me upoznali, niti znaju kroz šta sam sve prošla i kroz šta sve prolazim, a sude mi.

Tako sam odlučila da odradim jedan eksperiment i da se promenim na bolje.

Rekla sam sebi da ću od sada da pazim i na tudja osećanja, da neću suditi ljudima pre nego ih upoznam i da nikome neću naneti nepravdu i povrediti nečija osećanja jer se ja osećam loše.

Moj prvi uspeh bio je kada sam išla na ušno kod doktora. Upoznala sam jednu finu staru ženu. Na prvi pogled izgledala je kao da je u žurbi, kao da je ljuta, jedna od onih nestrpljivih “zlih” baki koje samo čekaju da se svadjaju. Ali, odlučila sam da joj dam šansu. U jednom trenutku me je pitala nešto vezano za ušnog doktora i tako sam počela da pričam sa njome. Od ušnog doktora stigle smo do priče o privatnim životima. Jadna baka je pre neko vreme pala na lice i razbila nos, ima jednog sina, ali o njoj nema ko da brine. Ona je uvek tu bila za sve, a sada je tu uz nju niko. Sve sama mora da radi, jako joj je teško i razmišlja ukoliko joj njeni rodjeni nisu pomogli kada je pala i ovako gadno se razbila, ko će joj pomoći kada bude na samrtnoj postelji?

Drugi put srela sam jednu tinejdžerku. Iskreno izgledala je kao devojka koja sluša našu rep muziku, koja ide na žurke, puši nargilu i pumpa usne, u prevodu ličila je na one iz rijaliti šoua. Definitivno je bilo teško da joj ne sudim po izgledu, ali opet, kako smo se zapričale, tako sam saznala da je bila žrtva odvratnih gadosti još kada je imala trinaest godina.

Treća žena koju sam upoznala bila je prilično stara, oko osamdeset godina. Sedela je pored mene u ordinaciji i skroz je bila nestrpljiva i besna što joj doktori nisu sredili rezultate. Žalila mi se, a ja sam je slušala. Nekako smo došli do teme gde mi je ona ispričala, nešto što me je opet ostavilo u šoku. Ceo svoj život pomagala je ljudima, brinula je za sve i nikada nije uzimala ni dinar od ikoga. Jedno vreme je vladala neka bolest (kojoj ime nisam zapamtila) i žena je tri sata masirala po jednu osobu i tako tri do četiri osobe je dizala na noge. Na porodjaju rodila je sina, ali je imala neki problem sa matericom i uglavnom spomenula mi je neku bolest, ali je bila previše teška da je upamtim. Ukratko njene jajne ćelije su izumrle, a operisala se četiri puta. Na kraju ima bolesti koliko hoćete, hoda sa štapom (polomila je pršljen kada je bila mlada) i da vam ne pričam šta mi je žena sve rekla. Ima i sina, koji se nikada nije oženio, praunučiće nema i sve što sam mogla da uradim jeste da je zagrlim i da joj kažem da će biti bolje.

Strašno je šta se sve nalazi iza jedne osobe, a na dan ih vidjate preko 1.000. Tu su i razne priče koje sa vama neću da podelim jer su mnogo uznemiravajuće od onih predhodnih (nasilje u porodici, iskorišćavanje, smrt…). Ono što želim da izvučete z ove priče jeste da koliko god grozan dan imali, koliko god da vam je teško i da ste umorni od svega, uvek postoji ta jedna osoba koja ima deset puta gori problem od vašeg. Ta osoba može da izgleda savršeno i kao da joj je život bajka, ali kada bi ste je upoznali, shvatili bi ste koliko ste pogrešili što ste je tako osudili na prvi utisak.

Svako od nas nosi ožiljak iz prošlosti, svako od nas se bori sa nečime velikim u svom životu. Ali nije samo nama teško, zato ne budite sebični, učinite neki mali gest, pomozite nekome, ne sudite ljudima po izgledu i godinama, jer nam je svima teško, ali vi budite nečije svetlo tog dana, to nekome može mnogo da znači. Jer na kraju dana vi možete znati nečije ime, ali ne i njihovu priču.

Hvala što ste pročitali ovaj post! Svakog utorka i subote kačim nove postove na web blogu, tako da budite online i ne propustite nove postove koje vam spremam ;3