Budim se sa snažnim bolom u grudima. Da li je moguće da mi je danas poslednji dan sa svima? Da li je moguće da se sutra svako vraća u svoju državu? Da li je moguće da više nikada neću videti Persivala, Frančesku, Daniela….Zašto je danas zadnji dan…
Više nam ni alarm ne smeta, sve se budimo i gledamo jedna drugu sa tugom u očima, jasno je da je današnji dan bolan za sve nas. Ustajemo kao da nam je neko vezao tegove za noge i sve četiri se vučemo do kupatila, bezvoljne, odugovlačimo sve što radimo. Pranje zuba, umivanje lica, češljanje kose, znamo da će doručak svakog časa da počne, ali nikako ne možemo da se ubrzamo, a nije kao da želimo.
Za stolom gde se nalazio doručak sačekali su nas Persival i Edwardo, koji su bili u još gorem stanju nego mi. Persival samo što nije zaplakao, oči su mu se punile suzama, a rukom preko lica je pokušavao da ih prikrije. Edwardo je prebledeo, kao da je video duha, nepomično je sedeo, bled, bez imalo života u sebi. Svi smo seli za sto kao da smo došli na nečiju sahranu. A onda su kamp lideri progovorili „Danas nam je zadnji dan zajedno, nećemo samo da sedimo i da tugujemo jer se sutra rastajemo, hajde da učinimo ovaj zadnji dan nezaboravnim i da se dobro provedemo!“. Imali su pravo, neću samo da sedim i da tugujem ceo dan, sutra će doći tugovala ja ili ne, danasnji dan ja živim i neću da ga bacim u vodu. Izgledalo je kao da reči kamp lidera nisu uticale samo na mene, kada sam digla pogled svi su se makar malo oraspoložili i koliko god da nam je bilo bolno, razgovarali smo.
Danas je zadnji dan posla, svi smo izašli napolje da odigramo naš zadnji zajednički ples i dali smo sve od sebe! Frančeska i Persival su radili sa decom, Edwardo, Anisa i Rome su išli sa Lukom da kreče kuću, a ja sam otišla u biblioteku da radim na dokumentarnom filmu i slikama za web blog Casa Overseas.
Nisam dugo bila sama u biblioteci, uskoro je u biblioteku došla Rebeka. Rebeka je jedna mlada devojka koja radi u Casa Overseas-u, pre par dana imala sam problema da se snadjem na kompjuteru zbog toga što je na italijanskom, pa mi je ona pomogla i tako smo se upoznale.
Pošto sam prebacivala neke slike i videe na kompjuter, trebalo mi je puno vremena. Sedela sam i pokušavala da čitam svoju novu knjigu napisanu od strane mog trenutno omiljenog pisca Gioma Muso, ali koncentracija mi je stalno padala. Rebeka je primetila da baš i nisam u nekom dobrom raspoloženju, predpostavljam da me je pročitala kao otvorenu knjigu, jer sledeće što je rekla bilo je „Ovo vam je zadnji dan?“, blago sam klimnula glavom smešući se i gledajuću u pod. Rebeka je zatvorila svoj kompjuter i pitala me kakva je država u kojoj živim. Pričala sam joj o svojoj državi, hrani, tradiciji, kulturi, ulicama moga grada i Rebeka nije izgledala ni malo izneadjeno. Onda je započela „Ja sam ovde jer moram da istražim jedno podrčje za moj završni ispit na fakultetu. Nakon što završim ovaj projekat, dobila sam ponudu da izaberem gde ću da radim, tačnije u kojoj državi…Francuska ili Srbija. Dosta sam istraživala o Srbiji i zaista se čini kao prelepa država, ali sam se ipak odlučila za Francusku. Francuski jezik je sličan Španskom koji znam, pored toga hrana je takodje slična kao u Italiji i ne treba puno vremena da se iz Italije dodje u Francusku,a iz Francuske u Italiju. Tako ću češće vidjati svoju porodicu. Mada, Srbija je tako privlačna država, mnogo mi se svidja. Moj najbolji prijatelj je otišao u Srbiju i sada tamo radi za neku kompaniju za igrice. Presrećan je što je otišao tamo, mnogo mu se svidja i često mi šalje slike i priča dogadjaje koji su mu se izdešavali.“
Nisam mogla da verujem onome što čujem. Uglavnom sam navikla na pitanja „Da li je Srbija u Evropi“ i slično, ali ova devojka je znala toliko toga o Srbiji, prosto da ne poveruješ. Pričala sam sa njom dugo o državama, fakultetima, poslu,..sve dok nije došao Persival u sobu. Izgleda da je on završio svoj posao i da je došao da nam se priključi.
Nakon 4 sata rada, pozdravili smo se sa decom iz Šri Lanke i taman kada smo se uputili ka ulazu u kuću, kamp lideri su nas zaustavili i dali nam još jedan zadatak. U pitanju je bilo takmičanje ko će više djubreta da skupi. Podelili smo se u 2 grupe: Rome, Edwardo, kamp liderka i ja smo bili prva druga, druga grupa su bili Persival, Anisa, Frančeska i kamp lider Luka. Svaka grupa je dobila po 3 kese, jednu za plastiku, drugu za papir i treću za ostalo djubre. Vodili smo marš od naše kuće u kojoj smo boravili, pa skoro čitavu ulicu i natrag. U jednom trenutku Frančeska je propala u jednu jupu koja je bila prikrivena žbunjem. Morali smo da je izvadimo odatle i na sreću izašla je ne povredjena, ali zato skroz prljava. Naš marš unaokolo se završio u roku od sat vremena, svi smo bili premoreni i taman kada smo pomislili da je ovo kraj i da konačno možemo da imamo nekog slobodnog vremena zajedno, došao je drugi deo ovog zadatka na red…. Iz svake kese smo izvadili po jednu stvar i za nju smo morali da nadjemo na internetu kako je pravljena, koliko je štetna prirodi i koliko joj treba da se biorazgradi. Na svu sreću, mogli smo da koristimo google, tako da smo u roku od 5 minuta završili zadatak, slikali se i bili pušteni da odmorimo.
Otišla sam da se okupam i Frančeska je krenula sa mnom. Ženski wc ima 3 tuš kabine, odvojene jedna od druge, ali ipak možemo da komuniciramo. Frančeska i ja se svaki dan kupamo u isto vreme, ali u drugoj tuš kabini. U medjuvremenu ili pričamo o tajnama i dogadjajima koji su se u toku dana desili ili zajedno pevamo. Danas, pošto je ovo zadnji dan da se kupamo zajedno, odlučile smo da otpevamo naš čuveni duet „History Maker“ iz openinga Yuri on Ice. A onda smo jedna drugoj otpevale po jednu pesmu kao poklon za rastanak. Nijedna druga pesma do „Srce Tuge Mikel“ mi nije pala na pamet. Srce Tuge je moja omiljena pesma na srpskom, prvi put sam je čula kada sam imala 8 godina u crtaću Princeze Sirene, a igrom slučaja sam je prošle godine našla na youtube-u i pevam je svaki dan. Reči ove pesme su toliko jake, da je pesma i ako je napisana za crtani, prilagodjena svakom uzrastu. Kada je pesmi došao kraj, Frančeska je tihim i nežnim glasom rekla „I will miss you…“, ove reči su me strašno pogodile, toliko da više nisam mogla da zadržim suze u sebi.
Nakon kupke, osušila sam kosu i izašla napolje da se ispovedam Bogu. Najlakši način da olakšam svoju dušu je da pričam sa bogom, to mi je uvek pomagalo u kojoj god situaciji se našla.
Vreme nikad brže nije prolazilo, 17 je časova, svi smo seli u krug u bašti i kamp lideri su nam zadali naš poslednji zadatak na kampu. Naš poslednji zadatak bio je da za večerašnju žurku smislimo neki skeč, dramsku scenu ili slično i predstavimo ga. Imala sam odličnu ideju na umu! Razmišljala sam da svako od nas odglumi prvi dan kada je došao u kamp, kako su reagovali na mesto, hranu, posao, ostale volontere i slično, ali samo kroz pokrete tela. A na kraju svi da se skupimo na jedno mesto i pokažemo papir gde piše „12 dana kasnije…“ i onda da pustimo našu himnu kampa „Numero Uno“ i krenemo da plešemo. Htela sam ovu ideju da podelim sa ostalima, ali baš u trenutku kada sam počela da pričam Anisa me je prekinula i rekla je kako ona ima mnogo bolju ideju na umu, ne dopustivši mi da završim. Iznela je svoje „remek delo“, koje je bilo da na scenu dodju sa penom za brijanje i da krenu da se briju uz reklamu „Shave like a bomber“. Exuse me, kakav je to skeč? Opet sam pokušala da obrazložim svoju ideju, ali po drugi put Anisa me je prekinula i nastavila sa svojom idejom. Besno sam ustala sa mesta i otišla u biblioteku da sama smislim skeč, za mnom je pošao Persival, pošto je znao kakvu igru francuskinje igraju.
Od pet pa sve do osam uveče, Persival i ja smo naporno radili na našoj dramskoj predstavi i moglo bi se reći da nidokle nismo stigli. Imali smo pesme uz koje ćemo da igramo, imali smo plan i celu scenografiju razradjenu, ali Persival nikako nije mogao da upamti šta sledeće radimo, jer sam plan menjala mali bilion puta. Na kraju odlučili smo da idemo na improvizaciju. Ja ću raditi ono što znam, on će da proba da se drži plana, a na kraju ćemo improvizovati.
U 20h kada smo izašli napolje, gde ćemo održavati skečeve, sve je bilo već postavljeno. Stolice, sto, vino,…Ljudi su polako pristizali i moglo bi se reći da me je po prvi put u životu panika uhavatila. Prvo smo gledali skeč od Anise i moram da priznam da dosadniji skeč nisam videla, takodje na izrazima lica drugih, moglo se uočiti da su se smorili i ako je skeč trajao oko 40 sekundi. Onda, došao je red na Persivala i mene, pustili smo operu Karmen i počeli sa našim performansom. Kada se Performans završio mogla sam da uočim da niko ništa nije razumeo, tada je nastupila IMPROVIZACIJA, počela sam da objasnjavam kako je za mene izgledao prvi dan na kampu i kako sam bila užasnuta mestom, bubama, kako umesto šopinga sam morala da radim, kako sam umesto mesa jela pastu, kako su svi pričali na Italijanskom i kako sam bila u očaju, ukratko, sve što sam odglumila. Onda je Persival objasnio kako je on doživeo prvi dan kampa. Na kraju, smo ih zamolili da dodju na podijum, jer naš skeč još uvek nije gotov i kako smo morali da odigramo uz numero uno, jer na kraju krajeva, ovo je vredelo više od hiljadu reči. Tako smo i uradili i svi su bili oduševljeni i super su se proveli!
Nakon nas došao je red na kamplidere Frančesku i Luku da nam daju naše poklone. Prvi poklon bila je pesma za nas i o našem kampu. A ona je išla ovako…
Spilamberto Song
There is a man sitting on the chair
his name is Persival and he is a dreamer
we wanna hear his political words
he will try with his phone to change a whole world
…
There is a princess looking at us
like Italians… pizza cannelloni mandolino Luca Toni
She is an artist, writing her blog
drawing her life as a magical world
…
There is Alexandro with his trap
from scheggia to king in a couple of days
we are still here but he didn’t want
after swimming pool he left us on Monday
…
Then Francesca shy but not weak
showing her calm in these two weeks
but as she said „Don’t understimate“
beating Francesca is a really hard game.
…
Cherie Anisa, sai chi ti saluta?
lika a tunder working in the garden
with mosquitos and zizinho
like a bomber forever you will go
….
There is Edwardo with his slippers
flying like a bird, shaking like a flipper
with his strongness destroying all the skirtings
like a bomber reducing names of all things
…
And there is a girl, her name is Romane
she can’t say „no“ she always says „oui oui“
if the world falls she moves at least
but she paints the wall like Andy Warhol
…
Thank you all guys <3
Svi smo bili dirnuti ovom pesmom, nakon čega smo otvorili vino i proslavili zadnji dan kampa! Tu su bili i domaćica Dzozefina, Mario, Frančesko (kuvar), Daniel, naš vozač i njegova žena i još ljudi. Pili smo, plesali i slavili, sve dok nismo pozvani na drugo iznenadjenje u biblioteci. Tamo nas je sačekao video sa svim našim slikama, dogadjajima, ispadima, videima, bilo je toliko dirljivo da niko od nas nije mogao da zadrži suze i svi smo se rasplakali. Više sam plakala za sve ove divne ljude sa kampa, nego za prijatelje u osnovnoj, tako da možete samo da zamislite koliko je jaka naša veza.
Dobili smo i sveske gde su nam se kamp lideri potpisali i napisali su nam po malu porukicu za svakoga. Dirnuti, uplakani, tuzni i srećni u isto vreme, grlivši se izašli smo napolje i igrali smo igre. U jednom trenutku, svi su rekli da će da idu da spavaju i samo smo Persival i ja ostali napolju. Makar smo tako mislili. Persival i ja smo pričali, kada sam odjednom uočila da se pali automatsko svetlo kod druge kućice Casa Overseasa. Tada sam uočila senke dobro poznatih ljudi. „Eno su kamp lideri i ostali, pokušavaju da nas špijuniraju“, tiho sam rekla Persivalu. Nastavili smo da pričamo, sve dok nam nije dojadilo da nas posmatraju i došli smo na genijalnu ideju. Sa naše desne strane je glavna kuća Casa Overseas, odmah iza nje je manja kućica gde sam ih uočila pre par minuta, verovatno su prošli kroz žbunje pa iza 3 male kućice koje su takodje bile vlasništvo Casa Overseas-a i koje su se nalazile daleko ispred nas i onda su došli na parking koji je sada bio sa naše leve strane. Tu su stali i uperili svetlost sa telefona ka nama pokušavajući da vide nešto. Bilo je jako mračno, verovatno oko 2 ujutru, i ja sam upalila moje svetlo i krenula sam da im mašem, ali ono što nisu znali ni primetili je da dok sam im ja mahala i lagano se pomerala ka desnoj strani, sa leve strane Persival im se prišunjavao. Kada je stigao dovoljno blizu iskočio je iz žbunja vrišteći i svi su se prepali, srce samo što im nije iskočilo.
„To se desi kada se kačite sa nama“ – rekla sam
Anisa i Rome su potom otišle na spavanje. Luka, Frančeska, Persival, Frančeska, Edwardo i ja smo otišli u dnevnu. Bili smo budni do 4 ujutru, nakon čega smo otišli u sobe da spavamo…
Zadnji dan je konačno gotov i od sutra više ništa neće biti isto…
