Volonterski kamp – Dan 2
Sinoć smo nakon dugog iscrpljujućeg dana rano legli u krevet, put je bio dugačak, svi smo bili u zurbi da stignemo ovamo, svi smo se potrudili da ostavimo najbolji mogući utisak i na kraju dana samo smo legli i zaspali.
Iz mog dubokog sna me je probudila kamp liderka Fračeska, jedva otvorenih ociju koliko sam mogla da uocim svi su bili spremni za dorucak, a ja sam jedina koja je i dalje u krevetu, u pidzami, sa cupavom kosom i licem koje govori da ne znam ni gde se nalazim. Devojke i momci su u odvojenim sobama, ali mogla sam da predpostavim da ako su devojke vec obucene, momci su vec za stolom. Iskocila sam iz kreveta, otvorila moj kofer i trazila dobru kombinaciju kao da mi je ovo poslednji minut zivota i kao da ce se sve srusiti sa koji sekund. Naravno devojke su otisle da jedu, dok sam se ja uzurbano sredjivala. Moglo bi se reci da sam bila gotova za 10 minuta, ali isto tako su i svi oni skoro bili gotovi sa jelom. Kada sam usla u kuhinju, koja je takodje bila dnevna soba, na stolu sam uocila soljice sa mlekom, kafom, cajem i keksicima. Pomislila sam da su presli na grickalice. Pogledom sam trazila hranu nalik hlebu, salami, pavlaci i tipicnim sastojcima koji su mi uvek pri dohvat ruke da od obicnih sastojka napravim izvandredan sendvic za dorucak. No, ispostavilo se da caj,mleko i kafa sa biskvitima je regularni dorucak kod Italijana. O trebali ste da vidite samo moje zbunjeno lice koje se na momenat skroz ukocilo u cudjenju. „Zar ovde ne vazi dorucak je najbitniji obrok dana“ pitala sam i dobila sam nekako ocekivan odgovor u ovoj situaciji „Ne“.
Tako sam morala da prihvatim cinjenicu da ću od sada morati da se prilagodim laganom dorucku. Za doručkom smo malo pričali o našim drzavama, kulturama, tradiciji i slično. Pitala sam se kako Francuskinjama ne smeta ovakav način doručka, ali ubrzo sam shvatila da ni u Francuskoj nije drugačije, šoljica čaja ili mleka, 1 tost i preguraćeš ceo dan na tome! Nisam znala šta da jedem jer nisam neki ljubitelj toplog mleka za doručak, kafu ne pijem, a što se tiče čajeva ekstra sam probirljiva. Tako da sam uzela par keksića, kako bi zargonski rekli „strpala“ sam ih u usta, jer je već bilo 8h – vreme da se krene sa poslom.
Izašli smo u dvorište i krenuli sa spremanjem stolica, stolova, bojica, sveski i muzike za decu koja bi svakog časa trebala da dodju. Nakon 15-ak minuta sve je bilo postavljeno, a samo 3 dece je došlo. Kamp lideri su bili zabrinuti jer ne bi trebalo samo 3 dece da podučavaju, šta će onda ljudi misliti o ovom mestu i njihovoj kompaniji? Domaćica Dzosefina je bila u panici, jer po njenim rečima preko 30 ljudi je potvrdilo svoj dolazak, a pred nama stajalo je samo 3 njih! U medjuvremenu, mi voloneri smo sedeli i ćaskali malo o tome šta će ko raditi. Dodeljene su nam grupe:
- Grupa – Rad sa decom
- Grupa – Rad u bašti
- Grupa – Dekupaž
Bila sam u očaju kada sam čula da samo Italijani mogu da rade sa decom, jer će ih oni učiti Italijanski, a mi ostali ćemo biti u drugim grupama. Bes je ključao u meni jer sam ovde došla ne zbog baštovanstva ili dekupaza, zelela sam da radim sa decom. Oduvek sam radila sa decom, počevši od rodjenja moje mladje sestre Mee, zatim dece i tinejdzera na blogu, zatim babby sitting-a. Obožavam decu i deca obožavaju mene, ako su samo Italijani zaduženi za decu, što to nisu naglasili na sajtu? Negativne misli su dolazile jedna za drugom i svaka sledeća donosila je još više besa. Mada sam učinila sve moguće da se smirim, stavim damski osmeh i nastavim da gledam na stvari kao i do sada sa visine, dostojanstveno. Na kraju krajeva bilo mi je drago što me nisu stavili u grupu za poljoprivredu, već dekupaž. Sa obzirom da sam umetnička škola, ovo bi trebao biti mačiji kašalj.
Podela nije bila stalna, rečeno je da ćemo se svi menjati. Frančeska i Alexandro su bili zaduženi za decu, Persival, Anisa i Luka za baštovanstvo, a Rome i ja za dekupaž.
Nakon nekog vremena, deca su stigla, nije ih bilo baš 30, moglo bi se reći oko 20-ak njih, ali bolje i to nego 3 njih. Kamp lideri su se smirili i pustili muziku. Svi mi, bez obzira na grupu smo trebali da se upoznamo sa decom, tako je prva igra počela. Poenta igre bila je da baciš loptu i kažeš svoje ime da bi mogli da te upamte. Igrali smo ovu igru na 4 različita načina i jedva sam čekala da se završi, jer i ako nije prošlo puno vremena od doručka, moj stomak je zavijao od gladi! A pored toga i dalje sam bila polu usnula, još svo ovo dobacivanje i sećanje imena mi je samo zadavalo glavobolju.
Taman sam pomislila da nema nade da se spasim iz ovoga, kada je kamp liderka Frančeska rekla da je vreme da se bacimo na posao. Rome i ja smo krenule po stvari za dekupaž, domaćica Dzosefina nam je objasnila zadatak i tako smo krenule sa lepljenjem lepih salveta na stare kutije od patika. Mislila sam da će biti lako, i bilo je, pre 5 godina kada mi je moja majka pokazivala sa kakvom lakoćom se radi dekupaž, ovo je bilo nešto drugačije. Salvete su bile pretanke i sve se providilo. Pogledala sam kako Rome radi i za nju je izgleda ovaj posao bilo laganica, par poteza i „Finito“, dok sam ja prelepljivala već 10 put kutiju, iscepala armiju salveta i citav lepak rasipala kamp po kamp na sto. Pokušala sam da pričam sa Rome, da ubijem vreme koje nikako nije prolazilo, ali Rome je slabo znala engleski, sve od jezika što je znala je njen maternji – Francuski. Ne znam da li sam ja ustala na levu nogu ili sam bila samo gladna, ali iz sebe nisam mogla da izbacim negativnu energiju koja me je iz minute u minutu gušila. Nakon napornog rada od 4h, deca su otišla. imali smo slobodno vreme i skoro svi moji prijatelji su ušli u kuću da se istuširaju. Sela sam na jednu od stolica i očajnički sam pokušala da uhvatim wi-fi, ali nije bilo moguće. Uključila sam mobilne podatke i nazvala svoju baku. Baka je uvek bila tu za mene, ona mi je kao 2 majka, najposebnija, najsnažnija osoba koju poznajem, moj idol! Ali nemojte da vas zavaraju njene godine ili nadimak „baka“, veoma je zivahna i idalje je kao mlada devojčica. Čim sam čula njen prelep glas „Halo andjele moj“, nisam mogla da se zaustavim i suze su samo išle niz moje lice. Suza za suzom se pretvorilo u moje histerično plakanje jer samo to je moglo da ublaži moju bol. Shvatila sam da nisam bila ni umorna ni gladna, već mi je falila moja porodica. Baka me je tešila dok sam ja ronila suze. Smirila sam se tek kada su napolje izašli par volontera, Anisa, Rome, Persival i kamp liderka Frančeska. Prikrila sam lice rukom i pokušala sam da razgovaram sa bakom normalnim glasom. Mada je svako mogao da primeti da sam bila skroz crvena, da sam pokušavala da udahnem vazduh i da su mi suze padale u travu. Bakine reči i bakin glas me je malo smirio, ali sam morala da prekinem vezu nakon što je moja kamp liderka sela pored mene da razgovara sa mnom. Plašila sam se da će reći da želi da me izbaci iz kampa, da im ne trebaju bebe koje plaču, no ona je krenula da mi priča njenu priču, o njenom prvom kampu i prvom napuštanju kuće. I ispostavilo se da je reagovala slično. „Reakcija koju ti imas sada je normalna, fali ti porodica, svima nama je falila i sada nam fali, ali moras da očvrsneš. Velika si devojka i ove dve nedelje će brzo proći.“ – rekla je kamp liderka, nakon čega je otišla u kuću i ostavila me da se malo smirim. Jedan dečko pod imenom Persival mi je prišao i pitao me je šta mi je i jesam li okej. Izgledao je jako zabrinuto, ali nisam htela da pravim veliku dramu oko mojih osećanja. Samo sam kratko rekla da mi porodica nedostaje, nakon čega sam ustala i rekla da bih otišla da se kupam. Blam me je obuzeo, jer sam mogla da osetim moje nove prijatelje kako gledaju u mene. Persival me je dopratio do hodnika kuće i rekao mi je da će sve biti okej, nakon čega mi je dao zagrljaj. Baš ono što mi je trebalo u tom momentu. Utešni zagrljaj, podsećao me je na beskrajne zagrljaje moje porodice. Moje srce se smirilo i prestala sam da plačem, zahvalila sam mu se na utesi i otišla da pokupim stvari za kupanje.
Mislila sam da nakon cele ove oluje emocija i negativne energije cu konacno moci da se opustim i da ce ipak ovaj dan krenuti na bolje. No, izgleda da je cak univerzum bio protiv mene, cim sam zakoracila da udjem u tus kabinu, šipka koja je drzala zavesu se polomila i srušila na mene. Nekih 10 minuta sam je namestala dok je konacno nisam podglavila i uzela da se kupam.
Imali smo malu pauzu od pola sata za odmor, nakon čega smo čuli zvonce koje nas je pozivalo na ručak. Bila sam jako gladna, sa obzirom da je moj doručak bio: mleko i keksić. Sela sam za sto i uočila ogromnu šerpu sa makaronima u njoj. Makarone ne jedem toliko često kod kuće, zato sam bila jako srećna. Pojela sam tanjir pun makarona, nakon čega su na sto izneli joščitavu armiju hrane. Nisam mogla da verujem. Ispostavilo se da u Italiji, u velikim porodicama, prvo se iznosi jedana trpeza, pa druga, ponekad čak i treća i četvrta kao dezert! Nakon makarona sam bila sita i nisam mogla ni zalogaj više da stavim u usta. Ustajanje sa stola bilo je zabranjeno, makar za nas volontere, tako da jedino sto sam mogla da radim je da sedim i gledam ostale kako pričaju i smeju se. U kući punoj Italijana, nekako je očekivano da pričaju Italijanski, neće sad zbog mene jedne i francuskinja da pričaju engleski, pored toga skoro ga niko od njih nije ni pričao. Bilo mi je jako teško da gledam kako se oni smeju i zabavljaju, kroz misli mi je prolazila moja porodica. Šta li rade, kako su, šta imaju za ručak…odjednom su mi oči zasuzele i znala sam da ću svake sekunde da se rasplačem, ponovo. Trazila sam kamp liderki da me pusti do toaleta i sa obzirom da je videla da sam na granici da plačem pustila me je.
Moglo bi se reći da su mi prva tri dana prošla ovako, u čeznji za porodicom i mojom domovinom. Bilo mi je dosta Italijana, italijanskog, njihovih pravila i konstantnog nadgledanja.
Moglo bi se reći da smo ostatak dana proveli igrajući igre kao karte i Ninja.
Igra Ninja mi se jako svidela sa obzirom da sam pobedila oba puta. Poenta je bila da dotaknes osobu pored tebe uz pomoc samo jednog pokreta, a on je mogao da se isto tako skloni uz pomoc jednog pokreta. Ostatak večeri sam provela razgovarajući sa Persivalom. Nakon igre su svi igrali i pevali, ja nisam znala pesme tako da sam presedela taj deo.
