Volonterski kamp – Dan 3

Kao i prošli dan, alarm je zvonio, ali me je ipak iz sna izvukla moja prijateljica Frančeska. “Mila, zakasnićemo na doručak” rekla je. Otvaram oči i shvatam da su opet sve devojke obučene i spremne za doručak, a ja sam jedina koja je i dalje u krevetu, i dalje u pidzami, i dalje u polu snu.

Iskočila sam iz kreveta, ovog puta ne u tolikoj panici, već u besu. Izvukla sam iz kofera odeću i neseser za ličnu higijenu i uputila sam se ka kupatilu. Usput sam srela kamp liderku Frančesku koja mi je rekla da joj je drago što sam se ipak sama probudila, na šta je dodala da bih zaista trebala da ranije ustajem, jer doručak počinje za 5 minuta, a ja ću opet kasniti. Odgovorila sam joj da se neće ponoviti i otišla sam u toalet. Dok sam prala zube razmišljala sam da li je toliko teško da kada alarm zvoni i vide da se ne budim, jednostavno mi pridju i probude me? Navikla sam da ujutru čujem iritantno zvono koje peva, vibrira i kao da mi govori “Ugasi me. Ugasi me. Ugasi me.” nisam navikla na tiho svetlucanje u ranu zoru.

Pozurila sam da se sredim, ali kada sam stigla za sto, svi su već završili i krenuli da se sastanu sa decom. “Cekaj. Ja ne smem da ustajem sa stola da odem do toaleta, ja ne smem da budem za mobilnim tokom jela, ja ne smem da jedem dok svi ne sednu za sto. Ja ne smem toliko toga, a oni smeju da jedu bez mene. Gde se ovde nalazi logika?”

Taman sam uzela keksic, kada me je Persival pozvao da dodjem u dvoriste da bi smo odplesali par pesama sa decom. Izašla sam napolje, odplesala sam šta je trebalo da se otpleše i kada sam krenula ka kući da završim svoj doručak, kamp lider Luka me je zaustavio i rekao mi je da sam trebala ranije da mislim o doručku, a sada da je bilo vreme za posao.

Nisam mogla da se suočim sa bezbroj kutija i salveta koje samo čekaju na mene da ih sredim. A onda sam ugledala Anisu kako plače. Anisa je francuskinja koja je smeštena u kategoriju baštovanstva, ali izgleda da su je toliko izujedali komarci da su joj se noge nadule i od straha se rasplakala. Nakon nekog vremena, kamp lideri su pitali Rome, moju partnerku da se sa kategorije dekupaža pebaci na baštovanstvo, pošto Anisa nije mogla da radi u bašti. Odlazak Rome je značilo da ću da radim sa Anisom, koja takodje ne zna Engleski, a u kategoriji baštovanstva je bio Persival i novi dečko koji je juče došao u kamp – Edwardo. Persival zna engleski, tu je i Luka (kamp lider) koji zna engleski i Edwardo koji je pravi ludak, na kraju krajeva ta opcija se činila mnogo bolje od dekupaža. Tako da sam se ja prijavila da idem na baštovanstvo umesto Rome, iznela sam da bio Anisi sada trebao prijatelj i da bi se sigurno bolje osećala sa Rome. Tako da sam u ovom slučaju ispala pravi heroj i zaradila sam dodatne podove kod svakog.

Navukla sam rukavice i otišla da radim u bašti. Momci su bili iznenadjeni da sam baš ja došla da radim sa njima, ali im je bilo izuzetno drago jer su me prilično zgotivili za ova 2 dana. Moj zadatak je bio da čupam korove. Ništa lakše, sve što je trebalo je da isčupam korove, koji su bili izuzetno laki za čupanje i da ih bacim u kofu. Pored toga, društvo Persivala, Edwarda i Luke je bilo pun pogodak! Pričali smo, zezali se, pevali i gledali Edwarda kako se zali, tako da mi je 4 sata prošlo očas posla.

Nakon napornog rada sledila je ista rutina kao i juče: kupka, jelo i odmor!

Nakon još jednog ručka provedenog sa makaronama, Frančeska i ja smo odlučile da zajedno gledamo anime. Biblioteka je bila slobodna, pored toga imali smo projektor, tako da smo preko celog ekrana mogle da gledamo anime. Dugo smo razmišljale šta ćemo da gledamo i odlučile smo se za romantic yaoi.

Anime – crtaći za 12+, postoje detinjasti crtaći i ozbiljni, koji ne spadaju toliko u crtaće već više kao animirane priče i imate ih u više žanrova kao što su: romantika, horor, komedija, harem, gej, fantazija itd.

Romantic Yaoi – Romantični gej anime. Bez 18+, samo sa romanticnim trenutcima izmedju dva muskarca 

Priključio nam se i Persival, koji je takodje bio anime fan i zajedno smo gledali anime. Odgledali smo samo par epizoda, kada je u biblioteku ušla kamp liderka koja nam je rekla da spremaju iznenadjenje ovde i zamolila nas je da napustimo biblioteku, da bi mogli sve da spreme.

Nakon 15-ak minuta smo pozvani u biblioteku da odgledamo jedan film. U pitanju je bio film “The African Doctor”, u filmu glavni glumac Seyolo je dobro plaćen doktor, koji ima zenu i dvoje dece. Oni vode srećan život, sve dok jednog dana Seyolo ne naleti na predsednika malog naselja Zaire u Francuskoj, u Zairu su trazili doktora, posto nemaju ni jednog i Seyolo je hteo da ode tamo i da započne posao. On je završio školovanje u Francuskoj i velika zelja njegove zene je da poseti Pariz. Mada, kada je porodica Zeyoto došla u malo selo u Francuskoj, bilo im je jako teško. Stalno je padala kiša, živeli su u maloj kućici, a najgore od svega je to što su ih svi smatrali vešcima jer su crni. Niko ih nije cenio, deca nisu bila pozeljna u školi i ostali učenici su ih zezali, Seyola i njegove zene bi se plašili. Proziveli su toliko toga, Seyolo je sve uradio da pridobije poverenje naroda, no dugo vremena ništa se nije menjalo. Sve dok jednog dana, na Bozić, jedna zena bila je pred porod i jedino je on mogao da je porodi. Tada je konacno postao prihvaćen, kao i njegova porodica.

Ovo je ukratko priča, ali film je zaista predobar i preporucujem svima da ga odgledate.

Nakon filma smo diskutovali o migrantima. Imali smo i male papirice sa pričama migranata i sve su bile tako potresne. Ljudi su terani iz svojih drzava, neki su bili prinudjeni da odu da bi zaradili novac za porodicu, neki su bezali od rata, nekima su poplave sve odnele, uključujući i porodicu! Sve ove priče su me ostavile šokiranu i na kraju smo na jednom velikom papiru morali da napisemo bilo šta vezano za migraciju “Bezanje od rata. Strah. Smrt. Gubitci.” i još gomilu strašnih reči koje su pričale priču za sebe.

Nikad nisam ovako gledala na migrante. Nedavno su u našu državu došli migranti zbog poplava i to je bio moj prvi susret sa njima. Roditelji mi nisu davali da idem blizu njih jer ko zna šta bi mi uradili i ko zna kakvih ljudi ima u tim grupama. Uvek mi je bilo zao migranata zbog njihovog gubitka, ali šta sam tu mogla da uradim? Sada, oni su beskućnici koji su izgubili toliko toga i ko zna, mozda neko ima pistolj i zeli sve da pobije, mozda neko ima spric sa drogom, mozda je neko poludeo i ko zna na sta je spreman. Kao što rekoh, bilo mi ih je zao, ali u meni je vladao toliki strah od njih i pre ovog iskustva, ne bi ni jednom migrantu pomogla, jer mu pre svega ne bih ni prisla ili bi pobegla u strahu.

Ali ova naucena lekcija mi je otvorila vidike i jako sam zahvalna na tome!

Palo je veče. Večerali smo kod kuće i rečeno nam je da uskoro krećemo u grad, tj. centar Spilamberta. Opet sam gledala ljude za stolom kako ćaskaju i smeju se, kao porodica. Falio mi je moj jezik, moj dom, moja država, moja porodica. Nisam imala sa kim da progovorim srpski i to me je užasno proganjalo.

Krenuli smo i grad, na putu do tamo smo razmenili naše instagram profile i moglo bi se reći da su svi bili šokirani brojem pratioca koji ja imam. Svi su imali maksimum 700 pratilaca, a ja sam imala 18.000 pratilaca. Pričala sam im o mom blogu, o tome šta ja radim na njemu, čime se bavim, sa kime radim, kakve saradnje imam itd. Takodje sam napomenula da sam bila na Bloger Fest-u, bloger festivalu, kao najmladja blogerka! Oh da ste im videli izraze lica! Kao mala deca su se gurali ne bi li saznali nešto još više. Sve je bilo dobro dok Alexandro nije progovorio i počeo da priča o fake follow-erima. Alexandro ima neki problem sa mnom još od prvog dana, često bi postavljao neka čudna pitanja vezana za Srbiju i pravio bi čude šale na račun moje države. Ali sam ignorisala to.

Šetali smo dok nismo naleteli na jednu plavokosu ženu sa prelepim plavim očima, divnom plavom kosom i jako lepom figurom. Ona je zagrlila kamp liderku Frančesku i pozdravila se sa njome. Pričala je Italijanski i prišla je da se upozna sa svima nama. Pružila nam je jednom po jednom ruku, rukovali smo se, rekli nasa imena i odjednom me je pogledala i rekla na srpskom “Ti si iz Srbije”, ostala sam u šoku, srce mi se zatreslo jer sam konačno čula svoj jezik, konačno sam našla svog čoveka. Odgovorila sam joj sa “da” u totalnom šoku. Sećam se da nisam mogla misli da saberem i da trenutna situacija nije mogla da dospe do mog mozga. Raširila je ruke i pritrčala sam joj u zagrljaj. Tako topao, tako nezan, imala sam osećaj kao da grlim nekog svog, kao da je ona član moje porodice, imala sam osećaj kao da mi je u tom trenutku to bio majčinski zagrljaj, pun ljubavi. Čeznula sam za ovim trenutkom, srce mi je bilo puno sreće i kao da je sva negativna energija i tuga nestala. Tu ona stoji predamnom, žena koju poznajem nepunih 5 minuta, a koju sam toliko zavolela, tu smo samo ona i ja, niko drugi. Počele smo sa pričom i ne sećam se trenutka kada sam bila srećnija. Ne sećam se kako su nas drugi gledali ili šta su drugi radili, samo je ona bila u mojim očima i u mojoj glavi, htela sam da se ne razdvajam od nje. Ispričala mi je nešto o sebi i ispostavilo se da je ona rodjena i da je zivela u Srbiji sa svojim muzem i da su došli ovde u Italiju i da su dobili dete – Luku.

Nisam htela da idem od nje, ali vreme za polazak je došlo i ona mi je dala njen broj telefona, uz šta mi je obećala da će me posetiti sutradan.

Kada smo došli kući, kao malo dete otrčala sam u krevet i legla sam u nadi da ću što pre zaspati, da će što pre svanuti i da ću je što pre videti.