Volonterski kamp – Dan 9
Tresem se, hladno mi je, osećam kako mi se telo ježi i sve jače stežem ćebence sa kojim sam bila pokrivena. Polako otvaram oči, jer ne mogu više da ponesem hladnoću.
Uskoro će 07:00, što znači da će alarm uskoro da mi zvoni, najbolje je da ga isključim odmah i odem da se spremim za rad. Dok sam išla ka toaletu u dnevnoj sobi sam uočila kamp lidere, Persivala i Edwarda kako već sede za stolom i diskutuju o nečemu. Nisam žurila sa sredjivanjem, pošto su svi oni italijani očito pričaju na italijanskom i verovatno, po njihovom običaju, pričaju o politici, stanju u državi i kriminalu. Gledala sam se u ogledalo i izgledala sam očajno, koža mi je skroz bila zategnuta, imala sam male, ne tako vidiljive podočnjake i same oči su mi izgledale umorno, usne su mi izgledale manje zato što je prošlo puno vremena od kako nisam popila vodu. Pogledala sam kroz prozor u kupatilu, kiša je padala, oblaci su izgledali kao da će se svakog časa obrušiti na nas, vreme je bilo mrtvo, a isto tako i moja energija. Baš kada sam završila svoje sredjivanje u kupatilu, devojke jepolako razbudjivao alarm. Pomazila sam Frančesku i budila je, pošto je jadnica izgledala premoreno, jedva je otvorila oči. Bilo je očigledno da će ovo biti dug i tmuran dan. Polako sam se presvukla u topliju odeću, nije mi trebalo puno da je nadjem sa obzirom da je zauzimala najviše prostora u mom koferu. Obukla sam se i otišla u dnevnu sobu, ostavljajući iza sebe devojke da se razbude. Kao što sam i predpostavila politička atmosfera vladala je u prostoriji, pozdravila sam sve sa „Ciao, come va?“
Ispostavilo se da pošto je vreme jako loše, danas ćemo skro svi raditi u kući. Sačekali smo da ostali dodju da bi dobili više informacija. Kada su nam se devojke priključile, kamp liderka je započela:
„Kao što vidite danas vreme nije baš najbolje, zato smo morali da napravimo plan šta ćemo i kako ćemo što se tiče poslova. Posao ne možemo da odložimo, ali možemo naći kompromis. Edwardo i Persival će danas biti zaduženi za decu i učenje Italijanskog, oni će taj posao obavljati u kući. Luka, Anisa, Rome i Francesca će farbati 3 kućice koje se nalaze pored naše glavne kuće. A Mila ti ćeš raditi ono što ti Džozefina kaže.“
Doručkovali smo i za divno čudo, kako je Alexandro otišao Edwardo može samo sa Persivalom i Frančeskom da priča, ali njih dvoje su moji prijatelji i zato ne pričaju na Italijanskom, već na Engleskom da bih razumela o čemu pričaju. Anisa i Rome takodje moraju na Engleskom da pričaju, jer ovog puta nema im Alexandra da pričaju na Španskom. Izgleda kao da se dolazi na svoje mesto.
Nakon doručka došla su deca iz Šri Lanke i krenula sa učenjem. Ja sam za to vreme tražila Džozefinu i baš kada sam je našla, spremila sam savršen govor da se izvučem iz rada napolju i radim nešto lepo kao što je slikanje, snimanje ili neki posao na kompjuteru u finoj i toploj kući. Na svu sreću Dzozefina se setila moje ideje za dokumntarni film i rekla mi je da mogu da radim na njemu. Nakon toga sam je pitala za dozvolu da snimam i gornje spratove kuće, jer pridzemlje je mi je bilo dostupno, kao i podrum gde smo spavali, ali gornje sobe gde su muški i gde su stanari ove kuće, te sobe su nam bile zabranjene. Na svu sreću Džozefina mi je dozvolila da obidjem i ostale sobe i tako sam krenula sa snimanjem. Kada sam došla do muške sobe, nisam mogla da verujem, muška soba je izgledala kao hotel sa 5 zvezdica! Prelepi drveni kreveti sa ekstra udobnim dušecima, čak 2 ogledala u sobi sa velikim stolovima, 2 noćna stočića i regal, a ženska soba, za razliku od muške je izgledala kao mišja rupa. Spavale smo u podrumu, u našoj sobi bilo je 4 kreveta na sprat,a kreveti su bili ogromne šipke na kojima su dušeci bili zakačeni, nismo imale noćne stočiće, ni ogledalo, ni orman. Ono što me je još više iznenadilo je muško kupatilo koje je izgledalo kao da ste otišli u najeksluzivniji spa centar u gradu. Čista wc šolja, veliki i prelep lavabo koji je imao ogromno gledalo sa lampicama i divne komode od novog drveta. Kada im je bila poslednji model, jednostavno da ne poverujete! Sve je bilo novo, nije bilo ni trunke prašine, nije bilo nimalo oštećeno, jednom rečju: SAVRŠENO. Dok je ženski toalet, sa druge strane izgledao kao zmajevo gnezdo, nikad se ne zna šta ima u njemu. Prvi dan je kada pukla, imali smo obično ogledalo, stare police pune stvari, a da ne pričam sta sam sve videla u tom toaletu kada sam ga čistila…
Pošto nisam mogla da snimim svaku sobu, jer stanari nisu dali saglasnost, nakon muške sobe ostalo je još samo jedno mesto za snimanje. Popela sam se na zadnji sprat kuće, i naišla na jedna prelepa narandzasto staklena vrata, baš me je interesovalo šta je iza njih, očigledno da ovo nije bio nečiji apartman, zato sam otišla po kamp liderku da dobijem dozvolu da udjem unutra. Kada se kamp liderka popela na sprat gde su bila ta vrata, otključala mi ih je i šta se nalazilo iza njih me je iznenadilo. U pitanju je bila soba za molitvu, tako je bila umirujuća, tako spokojna, mogla sam u njoj da ostanem ceo dan i celu noć. Dve klupe su bile sa strane, jedna lampa i na sredini ogromna prostirka sa gomilu jastuka na njoj. Tu su takodje bila neka vrata, kada sam ih otvorila otkrila sam da se tu nalazi mala biblioteka. Bila sam očarana ovim mestom, ali mi je kamp liderka dala samo 10 minuta da je snimim, nakon čega je rekla da se vratim dole i da ćemo možda drugom prilikom doći ovde.
Spustila sam se dole, u bedaku što napuštam ovakav raj i što ću verovatno morati da se bacim na prebacivanje slika sa telefona na kompjuter. Tako je i bilo.
Nakon sati i sati rada, naše radno vreme je isteklo i uskoro je bilo vreme za ručak. Napolju je bila oluja, grmelo je i sevalo, kiša nije prestajala. Sedela sam u otvorenoj biblioteci u pridzemlju sa slušalicama na ušima i gledala sam kroz prozor. Osećala sam blagu vrtoglavicu i snažan umor, dok sam gledala kroz prozor negde sam odlutala, ali predpostavljam da sam bila previše umorna čak i da uplovim u svoj svet mašte, tako da je u mom umu sve bilo prazno. I tako, punih 30 minuta sve dok me nisu pozvali na ručak, nemo sam gledala kroz prozor, ne razmišljajući ništa, ni muziku nisam čula, umor me je stigao.
Za ručkom svi su bili tihi sem ukućana. Gledali smo u naše tanjire, jedva smo zvakali hranu i samo smo čekali da se ovaj ručak završi.
Kada nam je konačno bilo dozvoljeno da ustanemo sa stola, razmišljala sam da odem i da se družim sa nekim, da gledamo nešto, ali sam na kraju odlučila da odem u krevet i sklopim oči na kratko. Moj dušek na koji sam se uvek žalila, konačno je postao udoban, ušuškala sam se ispod ćebeta i momentalno zaspala.
Iz mog dubokog sna me je probudio veliki grom, pogledala sam kroz prozor i više mi je izgledalo kao da je ispred nas potok, a ne kiša. Okrenula sam se da vidim ko je sve u sobi i za moje divno čudo sve devojke su spavale, uključujući i kamp liderku! Izgleda da ovo vreme nije samo mene pogodilo. Htela sam da se okrenem na drugu stranu i da nastavim da spavam, ali sam bila previše žedna. Preko svoje pidzame obukla sam moj debeli beli dzemper koji je izgledao kao ovčica i otišla sam do dnevne sobe po vodu. Tu sam zatekla Persivala i Edwarda kako igraju neku igru i zabavljaju se, moja vrtoglavica postajala je sve jača, dok sam hodala išla sam čas na levu stranu, čas na desnu, jedva sam držala oči otvorene. Kada su me Persival i Edwardo uočili, dotrčali su da mi pomognu, rekla sam im da nema potrebe za brigu i da sam se tek probudila i da se vraćam na spavanje. Edwardo me je poslušao i vratio se na mesto, mada je Persival bio prilično zabrinut i ne krivim ga, iskreno u tada sam izgledala kao zombi. Popila sam vodu, potapšala Persivala po ramenu i vratila se u krevet. Čim sam spustila glavu na jastuk, opet sam zaspala kao Uspavana Lepotica. Ne sećam se šta sam sanjala, ali se dobro sećam crnila i u jednom trenutku jake muzike koja me je probudila iz sna. Muzika je dopirala od ispred vrata, nisam mnogo obraćala pažnju ko i šta radi, samo sam htela da spavam. Ali kada sam čula glas Luke koji govori „Dame Persival ulazi u sobu da vam odsvira pesmu“, oh da ste me samo videli, otvorila sam oči kao da nikad nisam spavala i zavukla sam se pod ćebe, čekajući da muzika nestane, samim tim i Persival i Luka. Konačno sam našla jednu stvar na svetu, koja me može brze i efikasnije probuditi od alarma, a to su momci u ženskoj sobi.
Sada kada sam bila skroz razbudjena, nije bilo potrebe da se vraćam na spavanje, skroz sam se probudila i razbudila u roku od 5 sekundi kako su momci ušli u našu sobu. Sa druge strane, devojke su bile ko zombiji, previše umorne da izraze bes na muškarce.
Obukla sam toplu odeću koju sam skinula pre nego sam se presvukla u pidzamu, uzela sam četkicu za zube i otišla da se sredim. Nakon što sam izašla iz wc-a, obavila sve što imam, vratila stvari na svoje mesto, bila sam pozvana u biblioteku na film. Pošto nismo mogli da imamo nikakve aktivnosti napolju sa opzirom na potoke koji su se slivali iznova i iznova, onda nam je jedino preostalo da gledamo film. Film se zvao „Ace Ventura – when nature calls“
U nastavku filma Ace Ventura ponovno nastupa kao najpoznatiji svjetski detektiv za nestale životinje. Najnoviji slučaj, nestanak rijetkog afričkog bijelog šišmiša izvlači ga iz duhovnog oporavka u tibetanskom hramu nakon tragičnog završetka njegovog posljednjeg slučaja.
Privatni detektiv Ace Ventura specijaliziran je za pronalaženje nestalih životinja. Nakon jednog težeg slučaja odlazi u tibetanski hram kako bi pronašao duševni mir. U tibetanskom hramu ga posjeti Fulton Greenwall , izaslanik engleskog konzula Vincenta Cadbyja pod kojeg spada afrički okrug Bonzai. Konzul moli Venturu da pronađe nestalog bijelog šišmiša, svetu životinju.
Moram da priznam da sam uživala u filmu i da sam se slatko nasmejala, žanr je očito bio humoristički, tako da nije bilo dosadnih momenata, barem za mene….Anisa, Rome, Frančeska i Edwardo su zaspali na podu, dok smo kamp lideri, Persival i ja jedini ostali budni. Nisam primetila kada su zaspali, jer sam sve vreme gledala film, ali kada se film završio, mogla sam da vidim da ih je film ekstra smorio.
Pošto nismo imali šta da radimo, Persival i ja smo odlučili da se malo zabavimo, tako smo otišli u dnevnu sobu i krenuli da imitiramo anime likove. Smejali smo se do suza, toliko glasno da nam se i Frančeska pridružila. Glumatali smo anime likove prilično dugo, ali svemu lepom dodje kraj, morali smo da se stišamo jer su svi ostali spavali. I tako, umesto glume smo prešli na gledanje anime-a. Na našu žalost, vreme je brzo proletelo, kao i večera i taman kada smo pomislili da je današnji dan gotov, na naše iznenadjenje su na vrata ušli muzičari, spremni da zapevaju i zasviraju. Pokisli su, ali se vidi da nisu klonuli dušom i da su imali dovoljno energije da cele noći pevaju. Za očas posla su nas smestili u biblioteku, ne samo nas već su i svi ukućani došli da pevaju sa nama i tada je žurka počela. Zurka koja je svima prijala, sem nama volonterima. Pevali smo italijanske pesme, što nekako ima logike, tako da je Italijanima bilo lako da se snadju, ali ne baš i milo. Dok smo francuskinje i ja imale prilično puno poteškoća i na kraju smo odustale. Tu je bila samo jedna pesma koja nas je sve vratila u život „Bella Ciao“ i koja je postala jedna od pesama koju ću uvek nositi u svom srcu i sećati se ovih divnih ljudi sa kampa.
Na svu sreću, već oko 23h, kamp lideri su uočili da samo što nismo zaspali, pa su nas pustili da idemo da spavamo, a oni će da nastave sa žurkom. Meni ova opcija apsolutno nije smetala, nikad nisam bila srećnija što konačno idem da se naspavam kao čovek.
