Volonterski kamp – Dan 6

Budim se sa osmehom a licu, dosla je i subota, danas bi trebalo da idemo u Bolonju. Pre nego sam došla u ovaj kamp, bila sam sa majkom i sestrom na letovanju u Bolonji i Riminiju, tako da mi je svaki ćošak centra Bolonje poznat. Brzo sam se digla iz kreveta i obukla svoju najbolju kombinaciju koju sam mogla naci u koferu. Spremila sam ranac gde sam stavila novac, dzepne punjače, maramice, vodu i tanki dzemerak za slucaj da zahladni. Ostatak slobodnog mesta u rancu mi je bio za svu robu koju kupim. Svi dobro znaju da Italija ima najkvalitetniju robu, a najjeftiniju. Već sam isplanirala u koje cu sve radnje ici: Mango, H&M, Pull&Bear, Zara, Kiko…lista je dugačka.

Na putu ka kuhinji imala sam osećaj kao da hodam po crvenom tepihu, ugljen crne pantalone sa malom čipkom pri kraju nogavica su išle tačno moje noge i davale su im lepe obline, na čisto beloj majci nalazio se natpis “Dramatic Stop”, oko struka mi je visila mini torbica channel style, a kompletna kombinacija je ličila na stil Carrie Bradshaw iz serije “Sex and The city”

Moram da priznam da je bilo zaista prijatno videvši sve u kući kako ne mogu da skrenu pogled sa mene. No, bilo je vreme za doručak, tako da sam morala da se sklonim sa piste i uzivam u zasluzenom doručku. Hleb, salama i sir, dovoljno da me zasiti.

Nakon doručka smo krenuli kolima ka stanici Castelfranco Emilia , istoj stanici gde sam se rastala od majke i sestre. Svi su izgledali nekako pospano i totalno ne zainteresovano što idemo u Bolonju. Pokušala sam da pričam sa Frančeskom, mada koliko mi se čini trebalo joj je malo vremena nasamo sa muzikom, onda sam otišla do Persivala, koji se čini previše zauzetim gledavši u nekog čoveka obučenog u crnu haljinu, po njegovim rečima izgled tog čoveka ga je podsećao na neku bandu koja vrši nasilje nad decom. Nemojte da se začudite što to zna, on obozava da proučava politiku, proteste, istoriju, statuse… Pokušala sam i sa Francuskinjama da pričam, mada su one bile u polu snu, Edwardo i Alexandro mi nisu izgledali kao neka dobra ekipa za priču. Tako da sam izvukla slušalice za uši i pustila svoju play listu. Voz je ubrzo stigao i ukrcali smo se na njega. Izgleda da su italijani navikli na njihove autobuske i vozne stanice. Kada sam doputovala u Italiju sa majkom i sestrom, imali smo dosta problema na voznoj stanici. U Italiji karte kupujete na automatima, koji su komplikovaniji od bilo koje online porudzbine, a da ne spominjem njihov lavirint od vozne stanice. Iskreno zaprepašćena sam kako se snalaze i još više sam zaprepašćena što su ubacili ovu vrstu tehnologije, kada je totalno bespotrebna.

U vozu sela sam na stepenice, jer slobodnih mesta nigde nije bilo, i listala sam instagram.

Kada smo stigli u Bolonju naša prva stanica bila je jedna mala poslastičarnica. Kamp lideri su nam rekli da izabremo šta hoćemo od slatkiša, ali da pazimo, jer trebamo imati novac i za ručak. Gledala sam u sve one slatkiše i nijedan nije izgledao kao nešto što bih ja jela, ne treba suditi knjizi po koricama, ali bolje koračati na sigutnom, zato sam uzela jednu krofnu koja mi je zapala za oko još od kada smo ušli u poslastičarnicu. Krofna punjena sa nutelom, sa lešnicima i malinama na vrhu, jednostavno neodoljivo. Gledala sam kroz prozor poslastičarnice, kako božanstevna arhitektura se nalazila pred mojim očima, u meni se rodila strasna želja da svaki delić centra oslikam i ozivim uljem na platnu. Mada, jedino što je u tom trenutku bilo moguće je da napravim jednu fotografiju.

Nismo dugo ostali u poslastičarnici, izašli smo i uputili se ka jednoj izlozbi.U medjuvremenu sam uočila nešto što sam najmanje očekivala da ću uočiti, Disney ranju. Nikad u životu nisam čula da postoji Disney radnja, a kamoli je videla. Od malih nogu majka mi je puštala disney crtane filmove i sve ih znam napamet. Pored toga, “Descendants” – film snimljen od strane diznija mi je omiljeni film ikada! Kada sam videla radnju kao malo dete sam pritčala kamp liderima i počela da kukam kako želim da idem u tu radnju, makar na 5 minuta, samo da je vidim, da kupim suvenjir, da slikam. Kukala sam i skakala unaokolo ne bi li ih smorila i naterala da me puste makar da udjem u radnju. Na moju sreću i ostale devojke su videle neke radnje koje im se svidjaju, htele su da posete te radnje, tako da su se priključile kukanju sa mnom. Ubrzo kamp lideri su nas pustili da idemo u radnje, ali su jasno naglasili da imamo samo 10 minuta. Deset minuta je za mene bilo dovoljno da pregledam svaki kutak radnje. Kao munja sam uletela u nju i nisam mogla da skinem pogled sa prelepih disney lutkica, odeća za princeze, kućnog nameštaja za princeze, ludih šoljica iz Alise u Zemlji Čuda. U radnju je takodje bio TV gde su se emitovali Disney filmovi i puštale Disney pesme. Imala sam osećaj kao da se nalazim na mestu lepšem od raja, u mestu mašte i najlepših bajki i deset minuta je proletelo kao letnji raspust učenicima. Ali sam stigla da kupim sestri i sebi male bedzeve iz radnje kao suvenire.

Naš put se nastavio, ubrzo smo stigli do lokacije gde se nalazila izlozba “Planet or Plastic”. Moram da priznam da su sve slike koje su slikali za izlozbu jako traumatične, tu je drveće koje umesto lišća ima kese. ljudi koji se kupaju i moru plastičnih flaša i slično. Mada ono što mi je najviše privuklo pažnju bila je jedna crna soba u kojoj se puštao dokumentarni film o tome šta ljudi rade planeti zemlji. I dok su ostali iz ekipe gledali slike, ja sam nemo gledala u film. Nazalost pričali su na italijanskom, a prevoda nije bilo, ali slika vredi više od hiljadu reči. Bila sam šokirana šta se sve dešava našoj planeti zemlji, a da mi to ni ne primećujemo, a možda to ipak primećujemo, ali se trudimo da ne obraćamo pažnju na naše akcije. Ja ne mogu da se usudim da bacim djubre na sred ulice, ali ipak tu su ljudi koji to rade bez problema i jednostavno to ne razumem. Žalimo se na stanja u našoj državi, na poplave, vulkanske erupcije, žalimo polarne medvede koji gube svoje domove, no ipak ništa ne činimo povodom ovih pitanja. Osećala sam se užasno, sve slike i snimci koje sam videla u filmu su bili viiše nego što sam mogla da podnesem, blaga vrtoglavica je krenula da me muči i zato sam sela malo da odmorim. Na svu sreću, kamp lideri su primetili da nešto nije okej i zato su sakupili grupu i polako smo krenuli ka jednoj crkvi. Nažalost, Frančeska je nosila bermude i zato nisu hteli da je prime, a ako jedan od nas ne ide, ne ide niko. Naš kamp lider Luka se posvadjao sa obezbedjenjem, jer kakav je tom način da nas ne prime? Lepo smo došli, prikladno obučeni, bermude nisu minić pa da nas ne puštaju, bio je besan, a bogami i svi mi smo bili pomalo ljuti. Ali šta se tu moglo, polako smo krenuli ka drugoj crkvi u nadi na će nas oni primiti. Stigli smo do jedne crkve, ne znam joj ime, samo znam da smo kamp liderka i ja bile jedine koje su ušle, ostali nisu hteli. Crkva je bila jako lepa, slikala sam arhitekturu da bi mogla da je naslikam kada stignem kući, ali ono što me je najviše obradovalo su stolice i trenutak mira. Crkva mi je davala osećaj sigurnosti i mir. Odmarala sam se u njoj nekih dorbih dvadesetak minuta, nakon čeka nas je Luka pozvao i rekao da je vreme za ručak. Stigli smo u Bolonju oko devet, kad je pre jedan sat i kad je pre vreme za ručak? Imala sam osećaj kao da je samo dva sata prošlo. Dugo smo tražili šta ćemo da jedemo, restorani su preskupi, jelo za jednu osobu iznosilo bi 30 evra, a nas volontera je sedam, uz to dva kamp lidera i Frančesko, kuvar u Casa Overseas-u koji je pošao sa nama da nam priča o istoriji grada, u prevodu jelo u restoranu bi nas koštalo čitavo bogatstvo. Tu je bila i opcija da jedemo u nekom restoranu gde samo plaćamo ulaz i imamo svetski sto, ali nakon pola sata molenja direktora restorana, moglo bi se reći da smo završili na ulici. Tako da smo otišli u pekaru i kupili picu i testo sa sirom. Otišli smo do jednog parkića i seli smo da jedemo, svako je dobio malo parče pice, a testo sa sirom smo mogli da jedemo koliko nam duša traži. Picu sam pojela očas posla, bila je veličine mog dlana, a testo sa sirom sam jedva jela, moglo bi se reći da je bilo previše masno i da mi nija baš prijalo. Uz sve to dobili smo malo piva, 2 čaše, ali dovoljno da se osvežimo. Medjutim, Persivalu nije bilo najbolje, on ima nekih zdravstvenih problema, a sa obzirom da smo puno šetali a malo jeli, pozlilo mu je. Dok su kamp lideri otišli da nadju neko mesto gde mogu da smeste Persivala dok se ne oporavi, pokušala sam Persivala da održim budnim, da se ne bi onesvetio. Dobro sam upoznata sa nesvesticama. Plašim se igli i krvi i svaka poseta doktoru je meni kao smak sveta, svaki put kada vidim iglu padam u nesvest, vremenom sam se navikla na to, tako da već napamet znam proceduru kako da pomognem sebi ako se nadjem u ovakvoj situaciji, a i drugima. Laknulo mi je i kada sam čula da su našli jedan kafić gde će kamp liderka, Frančesko i on da se odmore. Mi ostali smo otišli po sladoled.

Nakon nekog vremena odmaranja i šetanja kroz grad, bila sam strašno uvredjena i besna kada sam čula da imamo samo sat vremena da obidjemo radnje i pored toga, ne moze svako da ide gde mu se hoće već moramo da se dogovaramo. Imala sam osećaj kao da sam topla voda koja ključa i svakog časa će da eksplodira, samo sat vremena za sve radnje koje sam htela da obidjem? Pa meni treba pola sata minimum za jednu radnju, šta je to sat vremena? Pored toga šta ako moram da čekam druge da odu u radnje u koje ja ne želim da idem, zar nije lakše da nam kažu u 16h se sastajemo tu i tu. Ovako nemam vremena ni da udahnem, kamoli nešto da kupim. Pokušavala sam da se smirim dok smo hodali ka radnjama, drama mi sada ništa neće pomoći kada su oni već sve isplanirali. Došla sam u Italiju, državu punu mode, kvalitetne odeće i jeftinih cena, ono što kupim ovde za 1.500 dinara je u mojoj državi 4.000 i oni mi daju samo jedan sat. Pokušaj da se smirim nije uspeo, zato sam stavila lažan osmeh na lice i na neku foru sam iskukala da odem u H&M dok su ostale devojke isprobavale kupaće kostime. U H&M-u je bilo toliko stvari, najnovije kolekcije, moj stil oblačenja, a cene su melem za moje oči. Trčući sam obišla radnju, zgrabila sam sve što mi je zapalo za oko i otišla sam do kabina, da bi me tu sačekao ogroman red, red duži čak i od reda za ulazak u Lidl. Čekala sam dobrih 15 minuta dok nisam ušla u kabinu. Baš u trenutku kada sam ušla kamp liderka je došla i rekla da sat vremena ističe uskoro i da isprobam stvari pa da krenemo. Napravila sam 5 kombinacija, od kojih sam kupila samo dve. Jedne crne pantalone na pruge i bozanstven mini kombinezon svetlo plave boje na pruge.

Nakon kupovine smo se uputili kući, gde smo saznali da to nije sve i da u roku od pola sata idemo na žurku u obliznjem selu.

20h – polazak na zurku

Za žurku sam obukla moj novi mini kombinezon, pustila sam kosu i dala sam francuskinjama da me našminkaju. Sve je izgledalo savršeno. Kasnila sam sa polaskom, svi su me čekali napolju dok sam se ja obavljivala svoj završni deo pripreme – stavljanje mog omiljenog Nude Golden Rose karmina, ali je vredelo, kada sam izašla napolje prvo sam dobila komplimente od kamp lidera, zatim sam razgovarala sa Persivalom. Izgledao je jako uzrujano i htela sam da vidim da li je u redu. Rekao je da je sve okej i da izgledam preslatko u novom kombinezonu. Persival i ja smo oduvek imali specijalnu vezu izmedju nas dvoje, kao brat i sestra. Pomazio me je po kosi dok sam ja imitirala glas loli devojaka iz anime-a. Zezala sam se i glumatala anime likove da ga nasmejem i on je izgledao presrećno! A onda smo stali ispred auta i čekali da kamp lideri upale kola. Anisa, Rome, Alexandro i Edwardo su bili jedna ekipa i oni su bili u Lukinim kolima, a Persival, Frančeska i ja smo bili u kolima kamp liderke Frančeske. Pre nego smo ušli u auto Persival me je uhvatio za ruke i rekao mi je “Moram ti nešto reći”, pogledala sam ga i pitala se šta li se dešava. “Ja….” počeo je on, “mozda napuštam kamp sutra”, razrogaćila sam oči, otvorila usta i samo čekala da mi kaže da se šali ili slično, ali on je bio ozbiljan. Trebao je da ostane do kraja kampa sa nama, sećam se koliko je prvog dana bio uzbudjen zbog ovog kampa i koliko se pripremao, kako je moguće da ide?

Kada smo stigli na žurku, misli su me uništavale iznutra da čak najglasnija muzika nije uspela da mi odvuče pažnju. Uskoro smo jeli i do nas je došao jedan čovek. On je fotograf i došao je da nas uči o fotografiji. Nije mogao da mi ne zapadne za oko njegov analogni fotoaparat koji mu je stajao tačno pored digitalnog fotoaparata. Fotograf nas je pitao “Da li iko zna koji je fotoaparat” pokazavši nam na analogni fotoaparat i izgledalo je kao da niko ne zna o cemu je reč. “Ja znam. To je analogni fotoaparat koji se nekada koristio , ovaj koji vi imate izgleda kao noviji model, ali i dalje je analogni zbog svih parametra koje mogu da uočim.”, fotograf je izgledao zaprepašćeno koliko znam o fotoaparatima i pre nego je uspeo nešto da me pita, dodala sam “Imam fotografiju u školi kao predmet, znam dosta toga o fotoaparatima, pogotovo o analognim jer profesor obožava da nas muči sa njim i obradom fotografija u crvenoj prostoriji”. Fotograf mi je odao priznanje da je impresioniran mojim znanjem i da bi voleo da popriča sa mnom posle. Počeo je sa predavanjem istorije o analognom fotoaparatu, na šta je on počinjao rečenice, ja ih dovršavala. Nije bilo teško. U školi sam imala fotografiju kao predmet, radila sam sa gomilu fotoaparata i konstantno ste mogli da me nadjete u sobi za obradu slika, ali pre nego je bilo ko iz odeljenja uzeo foto aparat u svoje ruke, morali smo da naučimo opšti deo kako je fotografija nastala, šta se koristilo, kako je sve napredovalo, ko je izumeo odredjene foto mašine i slike i tako dalje, a sa obzirom da je naš profesor fotografije drama king i ako ne znaš drao bi se na tebe, onda smo morali da znamo sve napamet kao pesmicu.

Nisam htela da dozvolim da mi se ova žurka uništi, tako da sam pitala Persivala i Aleksandra da mi sve objasne. Ispostavilo se da je Persival imao probleme sa kamp liderom Lukom i da Luka želi da ga izbaci iz kampa. Objasnio mi je da Luka od početka ima neki problem sa njim, a on ne zna kakav, Luka ga često zeza i ne dozvoljava mu mnogo toga, takodje je pokušavao da izbaci Persivala na neke druge načine.

“Da li je realno sve ovo što se dešava?”, pitala sam se. Iskreno volonterski kampovi su strava, obožavam da radim, da upoznajem kulturu druge države i nove ljude, ali ovi kamp lideri, ove grupice i ne tolerancija medju svima postaju previše. Čula sam od par prijateljica koje su volonterke iz Srbije da kampovi koji su 18+ su znatno bolji od ovih teenage kampova. Pošto su ovo teenage kampovi, ima dosta pravila, a ponekad može da se upadne u veoma zeznutu grupu baš sa ovakvim očajnim kamp liderima i decom koja se dele u grupe. I baš od svih, ja sam tu zapala…

Rekla sam kamp liderima da idem do toaleta, gde sam se zaključala i razmišljala šta da uradim. Htela sam da zovnem Nenu, mada šta žena može da uradi povodom ovoga? Ništa. Razmišljala sam da zovnem mamu ili baku, ali ne želim da ih mučim. Na kraju odlučila sam da se sklupčam u čučećem polozaju i da razmislim. U jednom trenu, sve moje misli su nestale, u glavi mi se nalazila jedna velika praznina, a pred očima mi je bilo mutno. Otključala sam se i sela na klupu ispred ženskog wc-a, uhvatila sam se za glavu jer je išla na sve strane – levo, desno, napred, nazad. Više nisam bila svoja, gubila sam se. Znala sam da trebam da potražim pomoć, ali nisam htela, htela sam da ostanem tu gde jesam i da se prepustim osećaju, pa šta bude biće, ne mogu više da se ih gledam. Ne znam koliko je vremena prošlo od kako sam sela na klupu, ali uskoro sam začula Frančeskin glas kako me doziva. To je bila kamp liderka Frančeska koja je bila šokirana što me vidi u ovakvom stanju. Prebacila mi je ruku preko njenog ramena i polako smo se uputile ka mestu gde smo večerali, jer je tamo bilo stolica gde može da me stavi da sednem. Sela sam, ispružila noge i jedva sam nešto videla ili čula, ono što sam mogla da primetim je da su se u jednom trenutku oko mene pojavili svi moji prijatelji. Ne znam kako su i kada odlučili, ali sam samo čula da idemo kući, osetila sam kako me Luka polako diže i laganim hodom smo krenuli ka kolima. Gledala sam malo oko sebe, jer sam uspela nekako da se povratim malo i više mi nije bilo sve crno pred očima, videla sam sve zabrinute za mene, gledali su me čudno i po izrazima njihovih lica moglo bi se čak reći da su baš brinuli.

U kolima je Frančeska pokušavala da mi postavi neka pitanja kao što su šta se desilo, da li mi se ovo pre dešavalo i slično. Mnoge reči nisam razumela, pošto mi nije bilo najbolje, slabo sam se i prisećala reči na engleskom, kao da mi je mozak imao blokade, ali sam uspela da objasnim da sam malokrvna i da je ovo normalno, da mi je verovatno loše zbog toga što smo puno šetali danas, a malo sam jela, objasnila sam da ne smem da zaspim inače ću se onesvestiti. Dok sam objasnjavala glas mi se tresao i zamuckivala sam i neke reči nesvesno govorila na srpskom. Kada smo došli u kamp, odmah sam otišla u krevet i momentalno sam zaspala.