Pozdrav svima i dobrodošli u novi post na Emem blogu! Danas sam tu sa vama da odgovorim na jedno veoma popularno pitanje koje konstantno dobijam putem instagram direct-a i ovako uživo kada ljudi saznaju da neću nastaviti obrazovanje na umetničkom fakultetu.

Ovo je jedna veoma osetljiva tema na koju ću da se potrudim da odgovorim što je prikladnije moguće.

Takođe pre početka ovog posta volela bih da napomenem da je ovaj post zasnovan isključivo na mom mišljenju i ličnom iskustvu.

Ovaj post NIJE napisan da bih nekome uništima viziju umetničkog fakulteta i samim time ga odvratila od putanje kojom on želi da ide.

Znači da ponovim, ovaj post je napisan kao MOJ ODGOVOR na pitanje zašto posle umetničke srednje škole ne nastavljam svoje obrazovanje na umetničkom fakultetu, već prelazim na IT.


Od malih nogu volim umetnost. Sećam se da su još u vrtiću deca i vaspitačice bile oduševljene mojim radovima koje sam crtala.

Od vrtića, pa kroz osnovnu školu stalno bih dobijala silne pohvale vezane za moje crtaže i slike. Sećam se da sam jedno vreme svoje radove čak prodavala za 6,000 dinara.

Prodala sam mnogo radova i ljudi su počeli da me pamte kao “mladu umetnicu”.

Išla sam čak i na privatne časove kod slavne umetnice koja mi je pomagala da razvijem svoj stil i naučim osnove koje će mi pomoći da lakše i bolje stvaram svoja umetnička dela.

Bila su to divna vremena i to je bilo nešto što me je guralo da nastavim da se bavim umetnošću.

Slodoba da crtam šta hoću, kako ja hoću i da me ljudi pamte po onome što ja volim da radim.

Moja najveća želja jeste bila da upišem umetničku i prijemni sam blago rečeno pokidala. Od 400 đaka prijavljenih ja sam bila u top 10.

Bila sam veoma srećna kada sam upisala umetničku srednju školu. Međutim, ono što nisam shvatila u tom periodu jeste da će način rada koji sam znala do tada da se potpuno promeni.

Umetnička srednja škola me je prvo naučila disciplinom i poslušnošću. U smislu da više nisam imala nikakvu slobodu nad svojim radovima. Ono što sam ja htela da radim profesori nisu videli prikladnim za jednu mladu umetnicu.

Ono što sam nažalost veoma brzo naučila jeste da svaki umetnik ima neku svoju viziju umetnosti i taj umetnik se tom vizijom vodi. Kao umetnici svaki profesor je imao neku svoju viziju umetnosti koju je prenosio nama.

I u početku sam razumela zabrane radova koje sam ja htela da radim.

Ja sam tip osobe koja voli da crta čudesne zemlje, princeze, lepe kreature i nežne radove koji će ljudi da izazovu divljenje i radost. Volim detalje, volim da moje delo govori više od 1,000 reči, volim da se posvetim svakom pramičku kose, svakom deliću rada sa jednakom pažnom.

A sve navedeno se suprotstavljalo viziji umetnosti apsolutno svakog profesora u umetničkoj školi.

Ponovo, bilo mi je jasno, jer profesori su od nas želeli ne da naučimo ilustraciju prvo, već glavne osnove kojima možemo da se vodimo u budućnosti šta god mi želeli da radimo.

Pod te osnove ubrajaju se merenje proporcija, kreiranje planova, anatomija, kontrast, svetlost i senka, itd.

Ali, nakon što smo sve to naučili u trećoj godini mislila sam da će da bude okej da konačno pronađem neki svoj stil i uradim neki rad za svoju dušu.

Tada sam na svetskoj likovnoj koloniji uradila rad “Devojka u mističnoj šumi” koji je zakačen u opštini ____ pored radova slavnih umetnika koji su učestvovali na koloniji.

Umetnici koji su inače bili dosta stariji i iskusniji bili su oduševljeni mojim radom.

Pokazala sam im još neke radove koje sam radila u slobodno vreme i zaista su u meni videli nešto posebno.

Pomislila sam da ukoliko su slavni svetski umetnici oduševljeni mojim radom sa kolonije i mojim slobodnim radovima, ti radovi će se sigurno svideti i mojim profesorima. Zar ne?

Pogrešno.

Pokazala sam svoj rad sa kolonije profesorima koji su nisu bili preterano zadovoljni ilustracijom, detaljima i činjenicom da je slika izgledala malo više nadrealno u ilustrativnom smislu.

Dok su sa druge strane, radovi koji su izgledali destruktivno, apstraktno i bezdušno bili UMETNIČKA DELA VIŠEG NIVOA za apsolutno svakog profesora.

Dozvolite mi i da vam pokažem primer.

Još je ovo blaga slika koju dajem, jer mislim da za čitaoce moga bloga destruktivni radovi koje sam radila bi bili too much.

Ukratko, koji god pozitivni rad urađen sa pažnom bih donela (koji bi naravno sadržao my special touch), profesori ne bi bili zadovoljni i ponovo bi me uputili putem njihovog vida umetnosti.

Počela sam da se pitam zašto je to tako?

Onda sam se malo raspitivala i od tih istih profesora sam saznala da na umetničkim fakultetima ovo što radim nije umetnost, to je ilustracija koja je navodno u umetnosti zabranjena.

A ne dao gospod bog da uradim pozitivan rad. To je zabranjeno u umetnosti. Makar tako navode profesori na umetničkim fakultetima.

Na umetničkim fakultetima uči se da je umetnost depresivna, destruktivna, bolna, apstraktna, nadrealna u negativnom smislu, jer to zapravo predstavlja život, a život je umetnost.

Ovo sam saznala od direktne priče sa čak 8 profesora koji predaju na umetničkim fakultetima. Bukvalno su mi otvoreno rekli ovo u lice.

Inače te profesore sam upoznala tako što sam išla na umetničke fakultete da vidim šta tamo rade.

Imam dosta prijatelja koji su upisali umetničke fakultete, tako da su me vodili tamo i tada sam bila u prilici da pratim rad studenta na fakultetu i upoznam se sa profesorima koji su predavali različite predmete. Naravno tu su bile i neke veze sa kolonija na koje sam išla, pa sam bila u mogućnosti da saznam sve što je trebalo.

Ono što sam čula i videla tada je po mom mišljenju nečuveno.

Časovi traju čitav dan, đaci jedino što rade kroz čitavo pohađanje fakulteta jeste da crtaju i slikaju modele, rade depresivne radove ili fotorealistične radove.

Razvijanje sopstvenog stila i pozitiva je skoro suludo.

O profesorima neću ni da pričam, zato što i kada sam bila tamo i po pričama mojih prijatelja oni dođu da započnu čas, odu i nema ih bog zna do kada.

Studenti sami stoje i crtaju čitav dan, u tišini, sa slušalicama na glavi i play listama koje traju satima.

To je prva stvar. Druga stvar jeste ta što kao što već znate, ja želim jednog dana da se bavim animacijom.

Postoje na par fakulteta smerovi koji se bave animacijom.

Zvuči super zar ne?

Ne.

Obzirom da se na SVIM državnim fakultetima koji imaju animaciju kao smer radi samo 2D animacija!

2D, pa da li su ovi ljudi realni…

Brate mili ja sam 2D animaciju savladala još u prvoj godini srednje škole kada sam saznala za nju.

Pored toga KO BI ZAPOSLIO nekoga ko se bavi samo 2D animacijom?!

Ajde da je ta 2D animacija dobra, da se zaista uči konkretno sve vezano za tu vrstu animacije. Ali ne, oni nemaju ni normalne kompjutere na kojima bi mogli osnove da rade! (i ovo pričam iz iskustva drugarica i bivših učenica koje su pohađale fakultete na smeru animacije)

Još pored toga slobode nema nigde. Studenti krajnje moraju da se fokusiraju na zadatke postavljene od strane profesora o kojima neću ni da diskutujem.

Moje razočarenje je na najvišem mogućem nivou.

Naravno, postoje privatni fakulteti koji nude učenje 2D animacije, 3D animacije, kompletnog pravljenja filma, kompletnog kreiranja igrice.

Znači: ilustacija, story board, character design, landscape design, programiranje, oblikovanje junaka i pejzaža, njihovi pokreti, moći itd.

Ti privatni fakulteti imaju i veze i njihovi đaci pri pohađanju fakutleta i njegovom završetku zaista prolaze dobro po pitanju njihove karijere.

Ali sa druge strane, ti isti fakulteti su u tri lepe skupi. Kako bi moja prijateljica rekla “I bubreg da prodate neće biti dovoljno”.

Što me je na kraju ostavilo da biram:

  • Mogu da odem na umetnički fakultet i ništa da ne naučim (+ da mi živci odu na put bez povratka)
  • Mogu da upišem privatni fakultet i da narednih 4-6 godina živim kao zatvorenik na hlebu i vodi
  • Mogu da upišem fakultet koji nema veze sa umetnošću

Tada sam se odlučila da ne upišem umetnički fakultet i da nastavim na fakultetu koji se ne bavi umetnošću.


Biću apsolutno realna i bitno mi je da i dalje imate na umu da sve što kažem u ovom postu je moje lično mišljenje.

Ponavljam, ono ne mora da bude tačno, ne mora biti ista priča za vas, ali ovo je jednostavno moja priča i moje mišljenje.

Na likovnim kolonijama na kojima sam bila upoznala sam se sa velikim brojem svetskih umetnika koji nisu pohađali umetnički fakultet. Neki od njih šta više nisu ni pohađali umetničku srednju školu, a i dalje su svetski poznati umetnici koji svoje radove prodaju za velike pare.

Moj profesor Nenad Stojkov, koja sam intervijuisala u postu “Intevju – Nenad Stojkov” je samouk umetnik čija umetnička dela zapanjuju svakog ko ih vidi. On je sam sebi izgradio biznis, bez umetničke škole i fakulteta.

I moje trenutno razmišljanje je sledeće:

Nekada davno umetnicima nije bila potrebna neka diploma da bi bili umetnici i da bi prodali svoje radove drugim ljudima i time zaradili za život.

Umetnicima danas takođe nije potrebna diploma da bi se bavili umetnošći i da bi našli pristojan posao.

Srela sam umetnike koji su bez diplome i koji su bez odlaska u umetničke škole stekli znanje i koji su sami sebi izgradili svoju karijeru. Oni su sami sebi svoje gazde, oni rade ono što vole i ljudi ih podržavaju i kupuju njihove radove.

Šta može neko da uradi sa diplomom da je završio slikarstvo na fakultetu?

Gde može da se zaposli?

Po mom ličnom mišljenju, umetnički fakulteti služe samo da bi se već kreirano znanje iz srednje škole nastavilo i da bi studenti vežbali crtanje i slikanje svakoga dana da bi razvili svoje znanje i svoju veštinu.

A ako ću biti realna, to mogu ja i kod kuće.

Kod kuće ja se neću brinuti šta će mi ko zadati da radim, kakvu depresivu ću morati mašinski da uradim da bih nekoga drugog zadovoljila, neću morati da se brinem da li će mi profesori doći na čas ili ne. Vežbaću, radiću šta hoću i kako ja hoću.

Idem na kolonije, upoznajem se sa umetnicima, imam veze, kradem zanat, imam kontakte umetnika koji me mogu naučiti šta želim da naučim.

A to neki koji budu išli na umetnički faks za čitav život neće moći da dobiju.

Zašto ovo kažem? Jer znam. Znam iz iskustva mnogih, znam iz grešaka o kojima su mi pričali, grešaka koje ja neću napraviti.

Po mom ličnom mišljenju da bi umetnik uspeo u životu potrebne su mu četiri stvari:

  • Osnova – da ima određenu osnovu, tj. da zna proporcije, da uzima u obzir planove, da zna da prenese ono što vidi na papir i sl.
  • Veštinu – da je vešt u onome što radi i čime se bavi.
  • Vezu – da ima vezu sa drugim umetnicima koji će ga zvati na kolonije, na izložbe, koji će mu pomoći nešto da savlada, koji će ga preporučiti negde, sa kojima će moći da sarađuje i slično.
  • Prihvaćenost publike – poslednje što je jednom umetniku potrebno je prihvaćenost publike. Jedan umetnik treba da se što više promoviše, bilo uživo, bilo uz pomoć kolonija i izložba, bilo putem društvenih mreža. Umetnik se mora promovisati, za tog umetnika se treba znati. A oni koji znaju za njega, koji ga cene i čije radove vole, oni će te radove i kupovati i reklamirati.

I to je to.


Zato ja planiram da upišem smer IT, na akademiji visokih strukovnih studija.

Nakon ove pandemije COVID 19 svi smo shvatili koliko je samo značajan internet i da se budućnost nalazi u njemu.

IT je budućnost i ja verujem da kako je počelo sve će se jednog dana vrteti oko interneta i poslovanja na internetu.

Da budem iskrena ne znam da li jednog dana u budućnosti želim da se bavim animiranjem video igrica, njihovom kreacijom, vođenjem bloga ili poslovanjem putem neta.

Ono što znam je da šta god da izaberem za mene je pravi put IT.

Ukoliko jednog dana budem želela da se bavim animacijom. Imaću osnovu i veštinu koju sam stekla u srednjoj umetničkoj školi, ići ću na kurseve koji će mi pomoći da još bolje savladam programe i dobijem diplomu, imaću veze, bonus ću da znam programiranje i naći ću dobro plaćen posao.

Ali, ukoliko se ipak odlučim da se jednog dana bavim kreacijom sajtova, programiranjem, vođenjem bloga i svog biznisa, smer IT će mi pomoći u tome.

IT će mi otvoriti mnoga vrata i uz pomoć njega moći ću da biram čime ću se baviti u budućnosti.

Pored toga, moja majka ima dosta prijatelja i poznanika koji se bave IT-om i zarađuju ludačku sumu novca.


Tako da je to moj odgovor na vaše pitanje zašto ne upisujem umetnički fakultet.

Ovaj post sam napisala zato što bi možda neko želeo da čuje razlog zašto ne upisujem umetnički fakultet i zašto sam konkretno protiv njega.

Sada, za kraj ovog posta htela bih još jednom jednu stvar da ponovim, da ne bi bilo problema:

Ovaj post je napisan na osnovu LIČNOG MIŠLJENJA, kao i na osnovu PRIČA koje sam čula od učenika koji su pohađali umetničke fakultete i profesora na istim.


P.S. Ukoliko vas interesuje više o umetničkim školama, posetite moje postove:

This image has an empty alt attribute; its file name is 1606739440691-1-517x1024.jpg